Лепо је видети Србе на окупу. Херцеговци, Крајишници, Романинци, Сарајлије, Зворничани, Власенчани, на простору три планине.
Ветрови са Јахорине, Бјелашнице и Трескавице вијају ратне заставе, сва српска војска пролазаи кроз ослобођено Трново. Детонације тешких оружја све су удаљеније од овога градића. То је знак да муслиманска војска бежи према Игману. Камиони пуни војника јуре у правцу прве линије фронта. Нико се не осврће, јер постоји само правац, на којем се разбијају противничке формације. Српски борци знају, да је на челу јединица које напредују, нико други, већ њихов командант, генерал Ратко Младић. Исти онај који је дан раније, први ушао у Трново.
Киша не престаје, овде, на Јахорини, међу облацима и боровима, док чекамо возило да се спустимо према Трнову. Седимо у занимљивом друштву људи из команде и бораца који учествују у овим операцијама. За истим столом су официри ГШ ВРС, старешина јединице са чувеног Јеврејског гробља и његови борци, који се овдје туку за брдо Орловац. Стари сан о српској слози као да се остварује. Златко Новаковић-Зак, србин из Њујорка, дошао је да се туче против муслимана. Он хвали команду која води операцију. У ово време, каже Зак, када сам у Њујорку, имао сам обичај да одлазим на океан и да се проводим са девојком. Овог кишног дана, у шумама око Трнова, изгубио је два ратна друга.
АСИМОВЕ ПАТИКЕ
Пуковник из ГШ прича нам о томе како се ушло у Трново.
„Након обиласка положаја војске око градића, где сам се налазио у пратњи генерала Младића, видели смо да су наше јединице изузетно добро распоређене. Запосједнуте се све значајне коте око Трнова. Одједном „главни“ је ускочио у возило и наредио нам да идемо са њим. Један тенк се нашао испред возила, па смо кренули иза њега трновским серпентинама у правцу градића. Испред моста на улазу у Трново, приметили смо тројицу муслимана у бегу. Генерал Младић је искочио из возила и кренуо за њима. У том тренутку, према нама је дојурило возило Милиције. Не знајући о чему се ради, репетирао сам пушки и уперио према јурећем Голфу. Када се возило зауставило уз шкрипу кочница, из њега је изашао човек са подигнутим рукама. На питање, где је кренуо, рекао је да иде по патике. Када сам га питао како се зове, одговорио је, Асим. Тада ми је синуло кроз главу, наставља пуковник, „ да нас муслимани данас нису очекивали у Трнову и да су били потпуно изненађени овим упадом. Знао сам такође, да смо ми били први који смо ушли у Трново“.
Асим Зулић ће, можда, некада доћи до својих патика, али његова војска неће натраг у Трново. Стиже вест да су јединице српске војске ослободиле брдо Гребак и да су непријатељске формације у расулу.
ТРНОВО, НАПОКОН
Сунчани прст се пробија кроз облаке и улази у куће без кровова. Ни једна српска кућа овдје нема кров, али има печата мржње по зидовима, исписане зеленом бојом. Господња кућа православна, разваљена је. Један српски борац зауставља возило поред улаза у црквено двориште, улази у срушени храм Божији, крсти се, пали свећу. Киша поново пада. Склањамо се у хотел „Трескавица“. Свуда трагови паничног бежања муслиманске војске. Храна, одећа и обућа, прекривају простор испред рецепције. Овдје се види колико су биле лажне приче, које су пласиране у светска средства јавног информисања, о томе како муслимани немају шта да једу и да умиру од глади. Плави шлемови су и у Трнову били издашне руке. Конзерве разних садржаја, од меса до воћних салата, шарене се по трновским сметљиштима.
ЗА ГАРДОМ ДОК ПАДА НОЋ
Док тражимо гардијску бригаду, тутањ граната је све даље од Трнова, а то значи да српска војска напредује из сата у сат. Последњи праменови ватре обасјавају делове Јахорине, на којима смо пратили почетке ове велике операције. Неко веома заслужан за успешан ток акције, вероватно је сада на овим ветровитим врховима. Генерал Манојло Миловановић сигурно неће спавати ни ове ноћи. Његов прст на карти, одмакао је од Трнова, негде према Игману.
Поред једне срушене куће препознајем Снежану Саватић, девојку добровољца у гардијској бригади. Она нас води до бораца Прве гардијске моторизоване бригаде и њеног команданта, пуковника Миленка Лазића. Смирени пуковник Лазић је ушао у Трново са генералом Младићем. Чини се да овог човека ништа не може узнемирити. Исти је био, сећам се, када је акција почињала, и сада, док прича о томе, како је ослобођено Трново.
Ноћили смо код гардиста. У рано јутро они одлазе према селу Турови. Поздрављамо се са пуковником Лазићем и капетаном Мишановићем, кога је, док пишем ове редове, ранила граната. Одлази и женски део гарде, вредна Боба и још две лепе девојке, којима не знам имена. Гарда увек иде прва, кажу они. Данас према Игману.
„ЛЕТЕЋИ КОМАНДАНТ“ ВОДИ ЈЕДИНИЦЕ
Око подне, сунце открива чудесно лепе врхове Трескавице. Муслимани нису успели да одбране Турове. Војска се одмара у селу, али „летећи командант“ генерал Младић, наређује покрет. Чује се она наредба коју су српски борци жељно ишчекивали од почетка рата: „За мном!“.
Правац води преко Дујмовића и Дејчића. Борбе су све жешће и теже. Младић носи панцир и шлем, командује четом. Ту негде кроз шуме, напредују и Херцеговци, са својим генералима Грубачем и Спремом. Јунаци са Рогоја и Грепка, спојили су Херцеговину и Романију. Ацфалтни пут од Трнова према Калиновику је проходан.
А онда чујемо да је командант Сарајевско-романијског корпуса, генерал Станислав Галић, прошао својим возилом, путем од Трнова до Крупца. Муслимнски Радио-Сарајево панично саопштава да „четници“ иду према Сарајеву. Коначно након силних лажи и једна истина.
На овај пут већ излазе инжињерци и проверавају да ли је миниран. Код мале хидроцентрале, Богатићи, уклања се камење, које су муслиману сурвали на прт. За инжињерце и њихову механизацију, то је лак задатак. Они су у склопу операције за Трново урадили много тежи посао. Зато тражимо капетана Аврамовића и његове момке.
ИНЖИЊЕРЦИ ИЛИ ПУТ КРОЗ „ТАЈГУ“
Возимо се камионом на коме пише: „Бригада Есад Бублин-Армија БиХ“. Љиљани нису насликани златном, већ бијелом бојом. Возило је остављено без борбе, негдје у шумама око Трнова, Посада је побегла, да се њихова имена не би нашла на другим камионима.
Капетан Аврамовић је човек који оставља утисак неког, ко је старији од година које носи. Његови људи су прокопали најтежу дионицу пута, који је спојио Пале са Трновом, преко беспућа Црног врха. Дан је на измаку и капетан Аврамовић креће теренским возилом. Према Палама нећемо ићи слободном асфалтном комуникацијом преко Крупца и Лукавице, него кроз „тајге“ Црног врха. Киша је ових дана неуморно падала и тешко, црвено блато, прети да окује све што се креће на точковима. На уласку у густе шуме, хвата нас први мрак. Ту смо се заглибили. „Нива“ упркос својој снази не може ни макац. Посао инжињерца није, очигледно, за нервозне људе. Аврамовић мирно констатује, да ће се за пет минута појавити њихов булдожер и вући нас преко најтежег дела пута. И заиста, из мрака се појављује, као нека огромна животиња која дахће, снажна машина. Превози нас до макадамског дела. Ту чекамо јер, уз брдо иде овећа колона возила. Тешки камиони не могу да савладају успон и блато. Тада доалзе булдожери и невероватном прецизношћу и снагом, усред мрклог мрака, изводе тешке камионе на пут.
„Гвоздике“ (самохотке) које припадају Првој гардијској бригади ВРС, могу саме. На њима певају млади српски гардисти, као да иду на свадбу. Чини се, ове ноћи, да су се сви Срби света, сјатили у ове шуме.
Путујемо према Палама. Данас смо оставили Трново, као срце, које је повезано артеријама са Херцеговином и Романојом. Избегли Срби који су се вратили са војском, испод кућних прагова су пронашли старе, кућне духове, заштитнике огњишта. Ове ноћи вероватно разговарају са њима.
Фото: youtube printscreen
Аутор: Дејан Гутаљ
Лист „Српска Војска“
Година II
Број 11
Датум издања 5. август 1993. г.
0 Коментари