Послије ослобођења Трнова наша Војска је у незадрживом налету 14. јула ослободила српско село Ледићи, те села Дујмовићи, Дејчићи и Остојићи. У периоду 17-19. јула јединице Херцеговачког Корпуса у нападу са лијевог крила из правца Трескавице заузимају Ђокин торањ, Љељен, Пољице и с. Љута. Снаге СРК су заустављене на линији Брезова глава-Пречко брдо-Проскок-Шиљак-Хојта-Бијела лијеска.
Главни штаб ВРС је 23. јула издао Борбено наређење за даља дејства Оперативни број 1. у којем се од јединица тражи прегруписавање снага и енергичним дејством продужити напад главним снагама на правцима с. Шабанци- Велико поље- Мало поље и Жуновница- Голо брдо- Трешњево брдо- Мало поље, а помоћним снагама на правцу Вогошћа- Жуч, и на тај начин што прије овладати комуникацијом Бабин До- Велико поље- Мало поље- Жуновница и доминантним објектима на линији Рајловац- с. Сокоље- Жуч- Кобиља глава.
СПАШАВАЊЕ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА
Неколико дана наше снаге су безуспјешно покушавале да овладају стратешки веома важним објектом Проскок. Управо на том дијелу 21. јула је посада тенка Т-55 из састава Оклопног батаљона 1. Сарајевске механизоване бригаде избила на непријатељску линију одбране, гдје је напад заустављен јер је тенк погођен, а посада Небојша Чубрило (возач), Димитрије Телебак, Бранко Васиљевић на челу са командиром мајором Мијић Слободаном храбро положила живот.
У једном од тих напада на Проскок се нашао и генерал Ратко Младић. Том приликом је једној од јединица командовао "Јуриш!". Они су се збунили и генерал се са својим ужим штабом нашао у полу-окружењу. Срећа је да непријатељ није знао да се ради о генералу, јер су га могли без проблема заробити. Тада је настала општа узбуна и паника на ратишту.
Акцију спашавања повео је, у то вријеме поручник, Милан Јоловић- Легенда из 1. Дринске пјешадијске бригаде. Узели су тенк Т-55 и са око 25 бораца је кренуо у акцију. Тачну локацију нису знали, него су добили задати правац куда је генерал кренуо.
Када смо дошли до једног узвишења, на које тенк није могао изаћи, искрцали смо се и развили у стријелце. Кренуо сам са још двојицом бораца испред њих, да не би дошло до међусобне размјене ватре. Тумарајући тако кроз неприступачни терен, набасао сам на Бранислава Пухала, генераловог личног пратиоца. Он нас је одвео до тог рова гдје су били командант и још пет официра.
Ту је настала чувена анегдота коју је препричао поручник Јоловић.
Када ме је угледао, генерал ме питао одакле сам? Одговорио сам из Зворника. Шта си по чину? Одговорио сам поручник. Ниси ти више поручник ти си капетан, заузми положај, издај заповјест за напад правац Иван седло, полажеш за чин капетана прве класе! Тада сам био млад, неких 25-26 година и нисам био свјестан озбиљности те ситуације. Ја размишљам на тактичком нивоу, а генерал на стартегијском. Ситуација у којој је генерал тада био сликовито описана била би да је он у том тренутку био у улози чеоног извиђача, који се нашао иза леђа непријатељске одбране. На сву срећу сви су извучени назад на нашу територију.
БЈЕЛАШНИЦА ЈЕ НАША
30. јула пред налетом наших снага на потезу Јабука-Млакве безглаво бјеже јединице из Клиса, Љуте, полицајци из Зенице и јединица "Мудерис" из Коњица. Тог дана прво је заузета Ракитница, а потом сва села у котлини између Бјелашнице, Височице и Трескавице. Те ноћи је испод аеродрoмске писте пробијен тунел "Добриња-Бутмир", те су упућена одређена појачања у људству.
Сутрадан 31. јула заузета је Бијела лијеска и Хојта. У рејону с. Милишићи разбијена је посљедна одбрана, село је заузето и наше снаге су избиле на Игришта. Голим оком су посматрали јединице 81. брдске бригаде, 8. моторизоване, Одреда "Зулфикар", 43. брдске бригаде из Коњица и 2. самосталног батаљона, који је тунелом стигао из Сарајева, како панично бјеже.
1. августа наше снаге су напале и пробиле линију у подножју Бјелашнице на котама Катуни, Велики сиљевац и Гареж. Том приликом је пресјечен пут дијелу непријатељских јединица према Игману. Око 16 сати припадници Диверзантског одреда 65.Заштишног моторизованог пука, тачније њих деветнаест су заузели врх Бјелашнице одакле су побјегле јединице "Силвер фокс" и полиција која је била под командом 81. брдске бригаде. На опсерваторији је истакнута наша тробојка, чиме је непријатељу стављено до знања да је поражен. Том приликом су рањена два диверзанта, од којих је Душко Ковачевић- Словенац, од посљедица рањавања, касније преминуо.
Фото:
Слика 1. Информативна служба СРК; Рајко Паштар
Слика 2. youtube printscreen
Слика 3. Одбрамбено-отаџбински блог
Извори:
Наређење команда СРК 23.07.1993.г. бр. 02/2-555 оп. бр. 1
Монографија Први Корпус
Дедовина интервју: Милан Јоловић- Легенда
0 Коментари