Определење за стратегијску дефанзиву или офанзиву битно одређује карактер сваке стратегије, па и стратегије ВРС. У том смислу, Војска Републике Српске се на самом почетку босанско-херцеговачке кризе определила за стратегијску дефанзиву.
Као што јој само име каже стратегијска дефанзива је начин употребе снага у којем на стратегијском нивоу преовлађују одбрамбена борбена дејства. У оквиру тог преовлађујућег дефанзивног облика и начина употребе снага на нивоу стратегије, на нижим нивоима војних дејстава је могућа примена и офанзивних борбених дејстава, али та дејства не могу пресудно одредити суштински карактер војне стратегије нити је од дефанзивне променити у офанзивну.
Да су се Врховна команда, у том контексту и врховни командант ВРС Радован Караџић, одлучили за дефанзиву као избор стратегијске концепције, у то се може уверити на основу више индикатора. Најважнији су свакако планиране и изведене стратегијске операције и операције оперативног нивоа и почетно стратегијско груписање војних снага на ратишту, тј. на простору Републике Српске.
Када је реч о планираним и изведеним офанзивним операција стратегијског нивоа, треба приметити да по обиму ангажованих војних снага и по замаху дејстава тих снага, током целог рата у БиХ није изведена ниједна офанзивна операција стратегијских размера. Истина, у директивама за командовање било је предвиђено да се изведу најмање две операције стратегијског нивоа: операција “САДЕЈСТВО-95” 8и операција „ДРИНА“. Ни једна од ове две операције није изведена, јер се нису стекли услови за њих, а то значи да није дошло до повлачења снага УНПРОФОР-а, што би захтевало извођење наведене две операције.
На нижем, оперативном, нивоу употребе војних снага планирано је и изведено неколико операција које су имале стратегијски значај, али не спадају у операције стратегијског нивоа које би, као такве, битно одредиле целину стратегијске концепције ВРС и претежно је сврстале у типове офанзивне, уместо дефанзивне, стратегије, какав је био њен примарни избор. Најмаркантнији пример ових офанзивних операција оперативног нивоа али са стратегијским значајем су: операција „КОРИДОР-92“, „ЛУКАВАЦ-93“, и „ПРОТИВУДАР КОД БИХАЋА“.
Од наведене три офанзивне операције само је „КОРИДОР-92“ до крајазавршена операција. У тој операцији се радило о ослабађању просторне везе између Семберије и Босанске Крајине, без чега не би било опстанка ни ВРС ни Републике Српске, а ни Републике Српске Крајине. Операција “ЛУКАВАЦ-93” је вођена у зони одговорности Сарајевеског и делу зоне одговорности Херцеговачког корпуса. Оперативни циљ је био да се успостави контрола простора између Игмана, Јахорине и Бјелашнице. Но, њено извођење је обустављено наређењем Врховног команданта Радована Караџића, који је на то био принуђен притиском западних сила и претњом да ће бити прекинута Женевска конференција о БиХ. Караџић је наредио да се обустави даљње вођење те операције, а простор између Игмана и Бјелашнице да се препусти контроли УНПРОФОР-а. УНПРОФОР је већ у септембру тај простор препустио муслиманским снагама, одакле су оне наставиле да упадају у борбени поредак ВРС и у српска насеља. А ова операција управо је и вођена да се ти упади спрече. Најтежа последица тог намерног пропуста УНПРОФОР-а је масакр из септембра 1994. године, у којем је на Бјелашници убијено двадесетак бораца ВРС, међу којима су и четири медицинске сестре. Што се тиче Бихаћке операције, она је названа „ПРОТИВУДАР“, чиме је суштински одређен њен карактер и ниво. Да се радило о стратегијском нивоу ангажованих снага, тј. да се радило о стратегијској операцији, Бихаћка операција била би названа „ПРОТИВОФАНЗИВА“, а не „ПРОТИВУДАР“. Противудар је категорија војних дејстава која припада оператици као нивоу ангажовања снага, а противофанзива припада нивоу стратегије.
Да не дужимо даље у вођењу теоријског дијалога око односа стратегије и оператике, већ само да закључимо да ни ова операција није изменила општи карактер војне стратегије ВРС, већ је та стратегија и даље остала у оквирима примарног избора Врховне команде, односно Главног штаба ВРС, а то је стратегијска дефанзива као модел употребе ВРС. Као што смо то већ истакли, снаге ВРС које су биле ангажоване у овој операцији заустављене су пред самим завршетком, односно пред завршним чином реализације постављеног задатка, а то је уништење 5. корпуса Армије БиХ који је из заштићене зоне Бихаћа извео недозвољени напад на територију РС и окупирао велики део њене територије. И овде је, по свој прилици, Запад умешао своје прсте тако што је спречио елиминисање те енклаве, јер му је она вероватно била потребна за даљње баласирање војних снага у рату у БиХ.
Чињеница да је стратегија ВРС била у основи дефанзивна и да у њеном спровођењу није било офанзивних операција стратегијског нивоа најречитије оповргава тврдње да је српска страна у БиХ извршилаоружану агресију у БиХ. Примарни циљ сваке оружане агресије је тотални војни пораз противника и велика просторна освајања туђих територија. Тако амбициозне стретешке циљеве је могуће остварити извођењем офанзивних операција великог замаха, уз ангажовање крупник оклопно-механизованих снага које су у стању да врше тако дубоке продоре и које би биле масовно подржане дејствима из ваздуха. Таквих операција није било, стратегија је била дефанзивна, а уз помоћ дефанзивне стратегије није могуће извршити оружани агресију. То су ноторне чињенице, а све друго су пуке манипулације. Таквом дефанзивном војном стратегијом ВРС је могла само бранити своју територију, али није могла освајати туђу територију.
РАДОВАН РАДИНОВИЋ: СТРАТЕГИЈА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
ОРГАНИЗАЦИЈА СТАРЈЕШИНА ВРС;
ЗБОРНИК РАДОВА: УЛОГА СТАРЈЕШИНА ВРС У СТВАРАЊУ И ОДБРАНИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ТОКОМ ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОГ РАТА
0 Коментари