Намјерном силом на Републику Српску

НАТО бомбардовање Републике Српске, кодног имена "Операција намјерна сила" (енг. Operation Deliberate Force), представљало је војну интервенцију НАТО снага (са САД на челу) током рата у БиХ. Авијација НАТО-а бомбардовала је положаје ВРС, али и цивилне циљеве/објекте под изговором да се користе у војне сврхе. У оквиру невиђене медијске кампање створена је манипулативна оправданост бомбардовања у широким међународним круговима.

Повод за Операцију "Намјерна сила"

НАТО команданти стрпљиво су чекали своју прву шансу да истовремено нападну цијелу Републику Српску и најзад су је добили 30. августа 1995. године у оквиру операције "Намјерна сила". За разлику од претходних операција алијансе ово је био први прави оштри удар организован са јасним циљем да се неутралишу, прије свега, снаге ВРС у "Зонама безбједности" УН као и тешко оружје, артиљерија, тенкови, складишта муниције, командна мјеста и линије комуникација. Истовремено је покренута и акција "Мртво око" (енг. Dead eye) чији је циљ био онеспособљавање ПВО система ВРС.

САД су константно користиле медије како би у јавност пласирале причу да су "Зоне безбједности" неутралне и демилитаризоване. Међутим, права истина је била да су "Зоне безбједности" у ствари биле базе босанских муслимана из којих су вршили нападе на територију под контролом Срба.

Повод за најмасовнију војну операцију у Еврпи од Другог свјетског рата била је експлозија на малој тржници "Маркале" у центру Сарајева која се догодила 28. августа. 1995. године око 11 часова, када је смртно страдало 37 лица. Такође, треба нагласити да је ово био други напад на пијацу "Маркале", а према мишљењу Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у Хагу (у даљем тексту: МКСЈ) за оба напада одговорна је ВРС.

Наиме, 5. фебруара 1994. године пијацу "Маркале" потресла је експлозија која је убила више од 60, а ранила више од 140 људи. Муслиманска страна одбила је да учествује у раду мјешовите експертске комисије ради преиспитивања резултата истраге које су провели локални истражни тим и истражни тим УН.

Иако нису постојали јасни докази за то ко је одговоран за овај напад, Претресно вијеће МКСЈ у пресуди Станиславу Галићу констатовало је да је минобацачка гранат испаљена са територије под контролом ВРС.

На суђењу Радовану Караџићу, поводом овог догађаја, свједочио је и Јасуши Акаши, бивши специјални изасланик Генералног секретара УН за бившу Југославију. Он је у свом свједочењу између осталог рекао и то да је закључак комисије, коју је чинило пет балистичара, био да је пројектил могао доћи са обе зараћене стране.

НАТО је за напад на "Маркале" 28. августа 1995. године одмах оптужио ВРС, иако се војни и политички врх РС оградио од овог напада, истичући могућност да је ријеч о исценираном догађају, те захтјевајући формирање мјешовите истражне комисије коју би чинили представници УНПРОФОР-а, српске и муслиманске стране ради утврђивања истине, што је командант ГШ ВРС, генерал Ратко Младић, у телефонском разговору понудио генералу Руперту Смиту, команданту УНПРОФОР-а. ("ТАНЈУГ", Београд, 28.08.1995.г.)

Сумњу да се ради о гранати испаљеној са српских положаја међу првима је изнио руски артиљеријски официр, пуковник Андреј Демуренко, у то вријеме високи официр УНПРОФОР-а у Сарајеву, који је извјештај УН о експлозији, у којем је наведено да је граната испаљена са положаја ВРС, оквалификовао као фалсификат. Он је изјавио да је могућност да се погоди улица широка 30 стопа са положаја српске артиљерије удаљених једну до двије миље "једна у милион" ("Политика" Београд, 30.08.1995.г.).

Да је напад био већ унапријед планиран говоре и чињенице да је Сјевеноатлански савез још 25 јула 1995 године одобрио план ваздушних напада, а да су официри НАТО-а и УНПРОФОР-а почетком августа исте године утврдили заједничку листу циљева за могућу ваздушну кампању. Из свега овог произилази да се напад на Републику Српску чекао погодан тренутак, те је 29. августа 1995. године издато наређење за почетак акције. Према свему судећи, главни разлог америчке администрације да се умијеша у рат у БиХ био је обезбједити доминацију САД на простору Балкана.

Одлука о почетку и снаге које су учествовале у операцији "Намјерна сила"

Одлуку да се изврши напад донијели су командант НАТО-а за јужну Европу амерички адмирал Лејтон Смит и командант УНПРОФОР-а за бившу Југославију француски генерал Бернард Жанвије. У поменутој операцији било је укључено преко 5000 војника НАТО-а из 15 држава и преко 400 летјелица, укљуујући 222 борбена авиона. Укупан број баених бомби износи 1026, од чега је 708 вођених бомби. Укупна тежина баченог експлозива износи око 10000 тона. Коришћена убојна средства (авио-бомбе и ракете) приказана су у табели 1. испод:

Из претходне табеле видљиво је да је НАТО приликом бомбардовања РСкористио широк спектар пројектила и убојитих средстава, од чега најчешће (29,5 %) ласерески навођену бомбу ГБУ-10 која тежи око 1000 кг. Такође, видљиво је то да је употребљено и 13 најсавременијих ракета типа "Томахавк" које су лансиране са америчке ратне крстарице "Нормандија".

Силину удара на РС показује и број земаља које су учествовале у бомбардовању, те типови коришћених летјелица, односно број борбених летова. Поред држава, број летова и типови летјелица који су учествовали у нападима приказан је у табели 2. испод:

Преглед летова према борбеним задацима које су авиони НАТО-а имали прказан је у табели 3. испод:

Несразмјеран однос снага видљив је из података да је ВиПВО ВРС располагала са тек симболичном авијацијом и ПВО системом који нису могли озбиљније да се супроставе снагама НАТО-а.

Од авиона и хеликоптера ВиПВО ВРС располагали су са 11 једносједних јуришних авиона типа "Ј-22 Орао", два двосједа авиона типа "НЈ-22 Орао", седам лаких јуришних авиона једносједа "Ј-21 Јастреб", два двосједа "НЈ-21 Јатреб", једним двосједом "Г-4 Супер Галеб" 20 противоклопних хеликоптера "ХН-45 М газела гама", седам хеликоптера "ХО-42 Газела Хера" и 14 транспортних хеликоптера "ХТ-40" (Ми-8 Т).

Систем противваздушне одбране био је наоружан са три дивизиона "РС С-75 Н волхов" и једним дивизионом "СА-75 Мк дивина". Поред тога, противваздушна одбрана ПВО је располагала и са одређеним бројем самоходних ракетних система кратког домета "9к35 стрела-10" и "9к31 стрела-1", већим бројем лако преносних ракетних система "9к32м стрела-2М", "9к310 игла-1", као и већим бројем противавионских топова калибра 20, 30 и 40 мм. Највриједнији систем ПВО у наоружању ВРС биле су три батерије ракетног система "2К12М куб-М".

Хронологија напада

Ваздушни напади на Републику Српску, уз неколико прекида, трајали су 16 дана, тачније од 30. августа до 14. септембра 1995. г.. Званично, операција је обустављена 20. септембра 1995. г. када су командант НАТО-а за јужну Европу, америки адмирал Лејтон Смит, и командант УНПРОФОР-а за бившу Југославију, француски генерал Бернард Жанвије, у Сарајеву објавили да нема потребе за наставком напада, јер је ВРС испунила наметнуте услове УН.

Силина и масовност НАТО удара на РС видљива је и из броја извођених дневних летова у акцији "Намјерна сила". Ови подаци су приказани у табели 4. испод:

У сриједу, 30. августа, у 2.05 сати, укупно 255 авиона НАТО-а почело је да изводи ваздушне ударе. Најпре су мете биле на подручју Српског Сарајева, Сокоца, Власенице, Фоче, Чајнича, Хан Пијеска и Српског Горажда. Циљеви у првом таласу – телекомуникације и насеља. Из дана у дан све више територије РС је под ударом, све више цивилних циљева засипано је разарајућим бомбама. Гађана је чак и болница „Жица” у Блажују, у којој је настрадало 10 болесника, а 21 је рањен.

Борбени авиони полијетали су са аеродрома Авијано, Пјаченца, Ђоја дел Коле, Геди и Бриндизи у Италији, Гајленкирхен у Њемачкој, Истр у Француској, Превеза у Гркој, као и са два америчка (Теодр Рузвелт и Америка), Британског (Непобједиви) и једног француског носача авиона (Фох) у Јадрану, изводећи 3515 борбена лета и дејствујући по војним и цивилним циљевима.

Жртве НАТО бомбардовања

На конференцији за штампу одржаној у Бања Луци 26. септембра 1995. г., говорећи о посљедицама НАТО бомбардовања и гранатирања Снага за брзо дејство, комадант ГШ ВРС генерал Ратко Младић између осталог је рекао да су од ових напада страдала 152 цивила, а 273 их је лакше и теже рањено.

Списак погинулих припадника ВРС приказан је у табели 5. испод:

Према расположивим информацијама цивили су страдали на више подруја и то у Српском Сарајеву, Палама, Озрену (код Сарајева), Чајничу, Хаџићима, Добоју, Подвележју, Кључу и Теслићу.