Мало је тако великих јунака у нашој новијој историји као што је био Срђан Кнежевић- Бели Вук. Рођен и одрастао у епској средини српског села, Срђан је касније постао истински епски јунак свога доба.
Рат је отпочео као командир одељења, да би временом стигао до команданта батаљона. На томе месту није могао да искаже своје пуне ратничке и командантске квалитете, јер није имао уза се довољан број храбрих и одлучних људи, спремних за велике акције.
Када постаје командант Белих вукова, почиње да се специјализује и усавршава за офанзивне акције, у којима ће се прославити. Окупља око себе младе, храбре и одлучне борце, са којима почиње са стиче ратничку славу. Би је човек изузетне храбрости, који је у борбама увек ишао испред својих људи. Због великог броја успешних акција временом је код старешина СРК стекао репутацију команданта за кога нема нерешивих задатака, команданта за кога нема нерешивих задатака, команданта који успешно брани неодбрањиво и осваја неосвојено.
Током тешких и судбоносних муслиманских офанзива у јуну, јулу и октобру 1995. годину до пуног изражаја је дошла и његова командантска иницијатива, када је многе преломне ситуације решио на своју руку. Имао је у тим подухватима много пута и среће- али срећа увјек само прати храбре. Треба посебно нагласити да је често његово лично учешће у акцији било пресудно, јер је увек ишао први и први ступао у ватрени контакт са непријатељем. Пошто је био изузетно добар стрелац из ручног бацача, неретко су његови погоци непријатељских бункера одлучивали исход борбе. У борбу никад није срљао, увек је пажљиво извиђао и правио план напада- ако су за то постојале и минималне могућности.
У борбами за слободу није штедео ни себе ни саборце. пет пута је био рањаван. Никад није бежао од опасности, свуда је са Белим вуковима спремно пристизао у помоћ и свима је помагао. Често су због тога плаћали цену туђег кукавичлука. Кукавице и криминалце је презирао.
Волео је гусле и епске јунаке песме и у њима тражио надахнуће за своје јуначке подвиге. Био је потпуно свестан за шта се бори и ратује. Циљ његове борбе био је уједињење свих Срба у једну државу. У једном интервјуу је рекао да се Бели вукови боре за то да сви Срби живе у једној држави.
Био је изузетно поштен, није га било могуће поткупити. Веома осетљив на неправду, није могао да се помири са чињеницом да ће након рата народом владати ратни профитери. Покушао је да организује законску борбу против њих и због тога је убијен.
Злочинци су убили Срђана Кнежевића, али не могу да убију легенду о Белом Вуку. Он наставља да живи у српском народу као симбол слободе.
Очи у очи са непријатељем
Када смо прошли са бофорсом и транспортером видром, упозорили смо Срђана да на 100 метара изнад њега двије групе војника силазе право према њима. Срђан је са војском скренуо тачно са асфалта на макадамски пут који води у село Мађари и чекао да види чија је то војска јер су тада муслиманске ударне јединице разбиле линију српске војске, која се повлачила према путној комуникацији Трново–Сарајево.
Када смо добили информацију, договорили смо се да их пустимо да сиђу на асфалт јер они не знају да се ми ту налазимо. Срђан је остао на самом скретању за Мађаре, а ми нисмо знали да су заробили пет–шест наших сабораца из Радног вода. Када су видјели Срђана, рекли су му: „Предај се!“, јер су испред себе имали штит од наших заробљених. Мислили су да ће се он предати.
Ја сам био са војском њима са бока и нису ме видјели. Почели смо пуцати по њима. Срђан је једног погодио посред чела. Радни вод који је био заробљен почео је бјежати на страну. Побјегли су у правцу Пала. Мислим да се нису нигдје зауставили, само је један остао са нама јер није могао ходати, па смо га оставили у Трнову у бази да чува наше ствари. Муслимани нису могли да се извуку и ту су изгинули, а доле на цести, 100 метара ниже, убијена су четири војника са радне обавезе из Лукавице, Срби. На једном од муслиманских војника била је транспортна торба са српским именом. Те смо ноћи формирали привремену линију према Лучевику, брду изнад Иловица. Када пређеш Лучевик, слиједе Лисичија глава и Палац, према кањону ријеке Бијеле.
Лисичија глава, 11. јул 1995.
Затекли смо се под самом Лисичијом главом, на једној коти – не знам како се зове, а мрак је почео да пада. Одатле су побјегле јединице које су држале линију, али је дошла муслиманска интервентна јединица. Видјели су нас кад смо прилазили и питали ко је доље. Срђан је рекао: „Дошли смо да вам помогнемо, наши смо“. То је рекао пошто су они били у заклону, а ми на чистини. Мало смо били и опуштени јер дуго нисмо имали отпора.
Код њих су траке на рамену биле бијеле, а код нас свијетлоплаве. Мрак је почео да пада, па су и наше траке личиле на бијеле. Муслимани су се двоумили док ми нисмо ухватили заклон и склонили се са чистине. Онда је настала пуцњава и размјена пјешадијске ватре, све док није пао мрак. Даље нисмо ишли да не бисмо упали у клин.
Томо Глуховић, Мошевако брдо 15. октобар 1994.
Пошто нисмо могли озбиљније да угрзимо непријатеља у рововима, командант Срђан је рекао "Ајде да кренемо преко ливаде без артиљеријске припреме".
Било је око сто метара ливаде које је требало прећи између нас и непријатељских положаја. Срђан је реакао "Ко хоће, нека иде за мном. Ја одох". За њим су пошли Мићо, Ацо Сипић, Мишо Рајић, Јован Кнежевић, Тихо Работа, Зока из Крагујевца, Бугарин, Растко Петронић, ја и још неколицина- свеукупно нас двадесетак. Кренули смо тихо без припреме. Претрали смо ливаду и ускочили у њихове ровове. Били су изненађени и доста их је изгинуло. Убрзо им је дошла помоћ, али они нису знали да смо ми већ у њиховим рововима. Ишао је један бијели џип и тридесетак војника. Срђан их је позвао: "Ајде, пожурите убише нас четници!". Кад су нам пришли, ми смо отворили ватру и ту су гадно страдали.
Саборци о Срђану
0 Коментари