Постоје неки датуми и догађаји који, сваки на свој начин, промене живот сваког човека. Ово је моје виђење једног датума и догађаја који су трајно урезани у моје памћење.
Рат је увелико трајао, а да нам нико званично није рекао ни да је почео.
Проводили смо дане у касарни надајући се да ће се сви дозвати памети и да ће
пуцњава и детонације престати, да Сарајево неће постати град страдања као што
је то био случај са неким другим градовима. У међувремену смо остали без
струје, а воде смо имали таман толико да задовољимо основне потребе. На купање
и прање веша смо могли да заборавимо. Могли смо да заборавимо и на кувану
храну, на чији квалитет смо се стално жалили у мирнодопско време. Дотадашње
порције војничког пасуља, „дрнча“ (војничке верзије босанског лонца) и
пекарског кромпира заменили смо пакетима СДО-а, односно сувих дневних оброка
који су садржали различите врсте конзерви и обавезни, као камен тврди, двопек.
Комфор војничких спаваона заменили смо просторијама некадашњег Војногеографског
института у кругу наше касарне, а који смо иселили неколико месеци раније. Те
невелике канцеларије постале су простор у коме се одвијао наш свакодневни живот
онда кад нисмо на дужности. У њима смо спавали, јели, дружили се, али и бранили
касарну и голе животе онда када је то било потребно.
За разлику од претходна два дана када су у Сарајеву горели и земља и небо, та
ноћ је била неуобичајено мирна. Није било детонација и размене пушчане и
митраљеске паљбе. Још једна ноћна смена на положају изнад пријавнице од два до
четири сата ујутру. Најгоре време, онда када ти се највише спава. Са мном на
положају десетар Зелић, из околине Доњег Вакуфа кога сам за време трајања обуке
звао „гонич робова“. Често је знао да ме казни због мог дугачког језика и
паметовања, а ја сам мислио да ме у ствари мрзи. У времену рата смо се зближили
и постали пријатељи. Његова хладнокрвност у ситуацијама у којима човек не може
да буде хладнокрван је била задивљујућа. Био је, што би се војничким жаргоном
рекло, војник по пе-есу. Мркли је мрак, нигде ни трачка светлости. Наше очи и
уши напрегнуте до крајњих граница. Зелић и ја буљимо у тмину, ослушкујемо не би
ли видели или чули нешто сумњиво. Ситуацију нам додатно отежава поветарац под
чијим „налетима“ шушти лишће топола посађених дуж пута којим се улази у
касарну. „Моторола“ је укључена и утишана, једва да чујемо препуцавања
дојучерашњих комшија и браће. Јављају се и „четници“ и „балије“, часте једни
друге псовкама уз незаобилазно помињање чланова уже и шире фамилије. За ове
прве сам мислио да су изгинули још на снимању „Битке на Неретви“, а за ове
друге сам чуо да постоје тек пре пар месеци. Слушамо све то, а ја остајем
запрепашћен количином мржње и питам се како је то што чујем могуће. Да ли је
тек настала или смо је деценијама вешто прикривали па је сад дочекала својих
пет минута да се покаже у правом светлу? У том размишљању прекида ме гласно
хркање које допире из једне од просторија иза нас. Неко од фебруараца спава као
да је код куће. Зелић и ја се смејемо и у том неком позитивном расположењу
дочекујемо крај смене. Отишли смо на заслужени одмор надајући се да ће и
остатак ноћи протећи мирно. Уместо на креветима спавали смо на импровизованим
лежајима направљеним од војничких коцки (душек подељен на три дела), у врећама
за спавање и то обучени. Само смо изували чизме, а често смо спавали са
фишеклијама на опасачу у којима су бомбе.
У таквим околностима човек се навикне да спава „као зец“, односно на опрезу.
Тако је било и тог јутра када ме је пробудила гласна пушчана и митраљеска
паљба.
- Узбунааа! Узбунааа! Напад на касарну! Сви на положаје! – викао је неко из
ходника.
Док сам на брзину навлачио чизме на ноге, бацио сам поглед на сат. Било је пола
шест. Вероватно се рачунало на фактор изненађења и да је наша будност у то
време најслабија. Праштало је на све стране, а највише се на касарну пуцало из
пешадијског наоружања из насеља на падинама брда Мојмило. Заузели смо своје
позиције, осматрали и били спремни да дејствујемо.
У исто време, само на другом крају зграде одвијала се права драма. Напад је из
сна пробудио и добровољца Зеку, момка од нас старијег не више од десет година.
Онако бунован устао је и за тренутак се појавио на вратима једне од просторија,
што је снајперисти са брда било довољно да га погоди кроз отворен и незаштићени
прозор. Зека се као покошен сручио на паркет. Момци који су били у његовој
близини извукли су га у другу просторију која је била безбеднија и ставили на
импровизовани лежај. Раскопчали су његови блузу и кошуљу, а из ране на његовим
грудима текла је крв. Хтели су да га превију војничким завојем када су
установили да је метак изашао са друге стране леђа. Прострелна рана грудног
коша захтевала је интервенцију у болници. Узалуд су официри из касарне тражили
помоћ из команде и прекид напада да би санитетско возило дошло по Зеку и пребацило
га у војну болницу. Реакције на те позиве није било јер смо били у блокади.
Противници су пратили комуникацију преко радио уређаја па су целу ту ситуацију
искористили да поставе ултиматум да се касарна преда и да на тај начин Зеки
спасимо живот. Та опција није долазила у обзир јер смо поучени искуством колоне
из Доборовољачке улице знали шта може да нам се догоди.
Прво затишје смо искористили да одемо да видимо Зеку. Лежао је на коцкама,
блед, знојавог чела, испрекидано је дисао и гледао у нас. Бодрили смо га да
издржи, да ће помоћ стићи и да ће све бити у реду. У мом стомаку камен, у
грудима нека тескоба. У ходнику зграде, ван просторије у којој је он лежао
сачекао нас је један од официра. Смркнутог лица нам је рекао:
- Момци...није добро... Ако Зека не буде транспортован у што краћем року у
болницу неће се извући.
Вратили смо се у део зграде у коме су били наши положаји и искористили време
између два напада да мало предахнемо. Сви смо ћутали. Није било уобичајених
досетки, шала и коментара. Не знам зашто сам то урадио, али сам узео хемијску
оловку и на унутрашњој страни опасача написао „4. мај 1992. године, напад на
касарну“. На том истом опасачу сам неколико недеља раније написао и „Дејан
Ковачевић, Обреновац“. У том дану уследило је још неколико покушаја да се
заузме наша касарна при чему смо, осим пешадијским наоружањем гађани и
минобацачима и ручним ракетним бацачима. Чуле су се снажне детонације, ломљава
стакла. Преко „Мотороле“ сазнајемо да је зграда озбиљно оштећена. Користимо
прилику да одемо да обиђемо Зеку. То више није исти човек. Полако је копнио.
Поред њега, на паркету, гомила завоја натопљених крвљу. Гледао сам човека који
умире. У просторији у којој је лежао осетио сам неки чудан мирис који никада
пре а ни после, нисам више осетио. Сада знам да је то био мирис смрти. И данас
га се сећам. Тек тада сам у ствари схватио да сам у рату и да сам Зека могао
бити и ја, или било ко од нас. Знали смо да смо претходних дана изгубили
неколицину другова који су страдали у акцији на улицама Сарајева. Пошто нисмо
били непосредни учесници тих догађаја и ништа од тога нисмо видели, све то смо
свесно потискивали из наших глава не желећи да веујемо да се то догодило.
Зекино рањавање и умирање се дешавало пред нашим очима и сигуран сам да после
тог догађаја нико од нас више није био исти. Био је то заиста рат уживо.
Касно после подне Зека је издахнуо. Лежао је на коцкама покривен војничким
ћебетом преко главе. Нико од нас није имао времена да то што се догодило,
његово страдање, обради у својој глави јер смо читавог дана били изложени
нападима. Када је ситуација постала озбиљна неко је донео одлуку да нам се
пружи артиљеријска подршка па су око касарне почели да падају пројектили чије
детонације су одјекивале на све стране и које су надјачавале непријатељску
ватру. Током тог контранапада, на истом положају као и претходне ноћи нашли смо
се десетар Зелић и ја. Овога пута нам је било лакше јер је био дан, па смо
добро сакривени иза џакова са песком и иза челичне плоче кроз коју смо провукли
митраљез, осматрали прилазни пут ка касарни и простор око пријавнице испред
које су биле постављене препреке од бодљикаве жице и минско поље са неких
десетак противтенковских мина. Иако је био почетак маја било је јако топло.
Врућина, а глава се усијала испод шлема. При крају наше смене напад и
контранапад су јењавали, па смо могли мало и да одахнемо. Погледао сам на сат.
Сећам се као да је било јуче. Пет до шест.
- Могао бих да скинем шлем, ваљда је напад завршен, а и крај смене ће за пет
минута, све то ми је прошло кроз главу. Али онда, као да ми је нешто или неко
рекао:
– Не скидај шлем, кад си издржао до сада, издржи још пет минута.
Мислим да се та мисао у мојој глави није ни завршила када ме је заслепила
снажна црвена светлост, бљесак и страховита детонација која је потом уследила.
Њена јачина ме баца пар метара у назад, ударам леђима у дрвене сандуке напуњене
песком који су требали да нас штите од пушчаних зрна испаљених споља. Засипају
ме стотине комадића армираног стакла од светларника испод кога се налазио наш
положај. Препипавам се, све је у реду. Покушавам да устанем, посрћем. Погледом
тражим десетара Зелића који лежи на поду. На његовим леђима повећа и потежа
челична плоча која нам је служила као заклон. До нас дотрчавају наши другови,
подижу нас. Угрувани смо и дезоријентисани. Видим да ми је прст крвав од
посекотине од стакла, а униформа исечена на неколико места. На Зелићевим
леђима, испод блузе и кошуље велика црвена масница која ће у данима који су
уследили мењати боју, од плаве, тамноплаве, љубичасте, до зелене... Када се све
смирило схватили смо да је пројектил пао у минско поље испред пријавнице и да
су се све мине активирале, што је произвело тако снажну експлозију, а ми смо
пуким случајем или неким провиђењем остали скоро па неповређени.
Наредног дана уз посредовање УНПРОФОРА Зекино тело је изнето из касарне и
предато цивилним властима. Ми смо остали заточени у њој још деветнаест дана
надајући се да ће се наша агонија што пре завршити и да ћемо се сви извући из
ратног пакла кога тада, у ствари, можда и нисмо били свесни.
П.С. Од тог четвртог маја прошло је пуних двадесет девет година, а ја сам пре
пар дана сазнао да се и даље не зна где је завршило тело Миломира Јањића Зеке.
1995. године у рату је погинуо и његов рођени брат...
Аутор: Дејан Ковачевић
4. батаљон Војне Полиције/ 2. чета/ 2. Вод
Војни рок служио у класи Септембар 1991
){kind=link}
0 Коментари