Одбрана или бјежање са Игмана?

Пропагадна машинерија лажних мученика и вјечитих страдалника још увијек није утихнула. Напротив, она је данас још јача. Ових дана на Игману се обиљежавају измишљене одбране и побједе, дјеци се причају бајке о лажним "херојима", који су са Игмана побјегли, а о брзини којом су напуштали положаје, позавидили би им и највећи атлетичари. Ипак, кренимо редом.

6. јула 1993. године јединице ВРС незадрживо су кренуле у ослобађање територије која би спојила Херцеговину и Сарајевско-романијску регију. Био је то почетак једне од највећих операција које је наша Војска покренула у току Одбрамбено-отаџбинског рата "Лукавац-93". Операцијом је командовао комантант ГШ ВРС генерал Ратко Младић, а главни носиоци задатка били су Сарајевско-романијски и Херцеговачки Корпус. У операцији су још учествовале и јединице из Дринског и 1.Крајишког Корпуса, те 1. Гардијска моторизована бригада.
Под силином удара наших снага редом су падали Рогој, Гребак и Делијаши. Кључ Трнова, коначно био је у нашим рукама. У вечерњим сатима 11. јула браву је откључао генерал Младић. 

Пуковник из ГШ прича нам о томе како се ушло у Трново.

„Након обиласка положаја војске око градића, где сам се налазио у пратњи генерала Младића, видели смо да су наше јединице изузетно добро распоређене. Запосједнуте се све значајне коте око Трнова. Одједном „главни“ је ускочио у возило и наредио нам да идемо са њим. Један тенк се нашао испред возила, па смо кренули иза њега трновским серпентинама у правцу градића. Испред моста на улазу у Трново, приметили смо тројицу муслимана у бегу. Генерал Младић је искочио из возила и кренуо за њима. У том тренутку, према нама је дојурило возило Милиције. Не знајући о чему се ради, репетирао сам пушку и уперио према јурећем Голфу. Када се возило зауставило уз шкрипу кочница, из њега је изашао човек са подигнутим рукама. На питање, где је кренуо, рекао је да иде по патике. Када сам га питао како се зове, одговорио је, Асим. Тада ми је синуло кроз главу, наставља пуковник, „ да нас муслимани данас нису очекивали у Трнову и да су били потпуно изненађени овим упадом. Знао сам такође, да смо ми били први који смо ушли у Трново“.

Почетак расула тзв. АБиХ

Сарајевски медији су тек 12. јула обавјестили јавност о ситуацији на овом дијелу ратишта. 

Асим Џамбасовић, у то вријеме Начелник штаба 1. Корпуса тзв. АБиХ је забиљежио: "Командант Корпуса ме шаље на Игман како би провјерио ситуацију на терену јер су до нас долазили контрадикторни извјештаји. Дана 9. јула у вечерњим сатима прелазимо аеродромску писту Ешреф Челик, Асим Спахић, Мехмед Агић и ја. По доласку у Храсницу смјестили смо се у један стан и легли да одморимо. Недуго затим, буди нас НШ 4.мтбр Емир Реџић, те нам саопштава да су на Игману велики пробеми. Одмах смо кренули на Игман, и у хотел "Борик" стижемо око 2:00.На улазу затичемо дежурног војника како спава. Такође, и дежурни официр Зухдија Ожеговић спава. Будимо га и захтјевамо да нам успостави везу са јединицама. Не успјева и не зна ситуацију на терену. Крећемо ка Дејчићима гдје је командант ОГ Игман Заим Имамовић. У зору стижемо изнад села, гдје се назире хаос. Имамовића затичемо у џипу како куња. Саопштава ми да је на терену хаос. Извјештава ме о паду Рогоја, Грепка и Делијаша. Од њега одазлазимо у команду фочанске бригаде Фехима Бибића. Он ми саопштава да ни он ни Хамзић не знају стварну ситуацију. Испред команде према Трнову нема никог. Њих је било срамота да напусте Трнову- у њему нема ниједне војске".

 Паника у Сарајеву

Тадашњи предсједник општине Трново Мехмед Мулаосмановић се 13. јула у 15 сати са опсерваторије на Бјелашници јавио у Дневник Радија БиХ. Том приликом је извјестио јавност о дешавањима на терену и на крају упутио апкалиптичну поруку Сарајлијама:

"Врата Сарајева су отворена на Рогоју. Драге Сарајлије, припремите се."

У граду је након тога завладала паника, па су грађани у приградским насељима почели да напуштају своје домове и бјеже према центру града. Том приликом Команда 1. Корпуса тзв. АБиХ апеловала на грађане да се паника због стања на трновском ратишту не шири. Да становништво остане у својим домовима и да нема бојазни да ће четници пробити одбрамбене линије око града.

На Проскоку прославили пораз

У тексту од 17.07.2022. г. објављеном на порталу Став, говори се, како су: "Чланови Удружења 182. витешка лахка бригада, данас на локалитету Проскок (Бјелашница) обиљежили 29 година од битке која је вођена од 10. до 31. јула 1993. године."

Иначе борци ове бригаде су били маратонци у односу на остале, јер су своју трку почели са Гребка и Рогоја, и са малим одмором на Проскоку, нису се зауставили док Међународни фактори нису свирали крај ове занимљиве трке.

Сада ћу анализирати неке од дијелова текста из поменутог чланка:

"Када су непријатељи попалили села, намјерили су се на једно повелико брдо на Игману које је народ звао Проскок. Ту су их дочекали наши борци. Предводио их је храбри командант Џевад Хањалић. Паликуће и зликовци мислили су да ће лахко заузети ово брдо на Игману, али су се преварили."

-Питање за аутора текста односи се на термин "паликуће". Па да га подсјетимо: 

1. У јуну 1992. године комшије из Дујмовића, Дејчића, Остојића, Гаја и Шабанаца почели су са протјеривањем срба, убијањем и паљењем имовине у Ледићима. Биланс овог крвавог пира било је 25 убијених, међу њима четверо дјеце старости до 14 година од којих је била једна беба.  

2. У периоду 6. и 12. јуна у Лисовићима су убијене четири особе.     

3. 15. и 16. јуна током пустошења Широкара и Требечаја убијене су четири особе.

4. У нападу на Доњу и Горњу Пресјеницу 7. јула убијено је 30 цивила.                                            

5. Приликом напада на Трново 27. јула убијено и рањено је на десетине цивила, а око стотину их је заробљено. Православни свештеник из Трнова Недељко Поповић звјерски је мучен, а потом убијен, док је православни храм запаљен.

Коначан епилог: Током протеклог рата у Трнову и његовој околини извршени су најмоструознији злочини – убиства ножевима, маљевима, дављењем, паљењем. Највећи број српских цивила страдао је у периоду јун-јул 1992. године. Међу убијенима готово половина биле су жене - њих 48, те четворо дјеце. Најмлађа жртва имала је 18 мјесеци, а најстарија 96 година. Посмртни остаци 11 убијених још нису пронађени. Спаљено је и уништено 13 насеља, српско становништво је протјерано из 14 насеља, а постоје четири стратишта српског живља.

-Питање број 2. Ко је Осману наредио да уништи тенк?

У нападима на Проскок 20. јула посада тенка 1.Сарајевске механизоване бригаде избија на саму непријатељску линију. Тенк је погођен и уништен гдје херојски гину командир тенка мајор Слободан Мијић, возач Небојша Чубрило, Димитрије Телебак и Бранко Васиљевић. На овај догађај стављен је највећи фокус. Непријатељска пропаганда је овај догађај толико напухала, да се и они сами запетљају у својим лажима, са циљем да одвуку пажњу читалаца од праве истине и од поражених направе побједнике.

"Ту (Проскок оп. а.) су их дочекали наши борци. Предводио их је храбри командант Џевад Хањалић. Паликуће и зликовци мислили су да ће лахко заузети ово брдо на Игману, али су се преварили. И оним најхрабријим није било право када им је командант Хањалић рекао да су потрошили све метке за тенкове. Па, хај’ ти сад, како без метака?! Шта с тенковима? И борци су престали пуцати. Шутјели су и чекали. И, тако, два тенка, прије других, дошли су до ровова у којима су били наши борци. Могли су их чак и прегазити. У тим дугачким секундама, када се одлучивало о животу и смрти, командант Џевад Хањалић упитао је борца до себе: “Османе, гдје ти је топ?” “Какав топ, команданте!? Знаш да њиме нисам никада гађао тенкове, само ровове, и то с брда на брдо. Тако су у њему подешени нишани. Знаш и сам, команданте!” “Османе, узми топ и гађај тенк!” “Ама…” “Османе, узми топ и гађај тенк!” “Разумијем, команданте!” Осман је, као да је пушка, подигао кинески бестрзајни топ на раме и почео нишанити. Тражио је погодну позицију, али се цијев на куполи тенка полахко окретала према Осману. Нашао се очи у очи с тенком. Ко ће прије опалити. Борцима су се секунде чиниле као сати. И, Осман први опали. Погодио је точкове гусјенице, а након тога куполу. Тенк се запалио."

Командант ове бригаде је погинуо четири дана прије уништења тенка (17. јула, тенк уништен 20. јула), па се справом поставља питање аутору ове бајке, "Ко је Осману наредио да бестрзајни топ стави на раме и пуца?"

Бјежање "специјалаца" са Игмана

У дијелу документарног филма "Пад Игмана" се говори о томе како су специјалци побјегли са Игмана.

"Са ширег подручја Игмана су безтрага побјегле јединице: "Силвер фокс", Мудерис, Црни лабудови, полицијске јединице из Зенице и Тарчина, велики дио јединице Зулфикар"

Даље у наставку прилога о томе говори Заим Бацковић:

"Јединице које су се, ето тако квалифицирале, Лабудови су одавде нестали, јединица Зулфикар нестала, Силвер Фокс је завршио преко, чак сам чуо, а да ли је тачна информација... ја говорим да сам чуо, да је преко Билеће до ХВО и након тога завршио у иностранству. То је онај Нијаз Зорнић, мислим да се звао. Ханџар дивизија је нестала. Да би било лакше схватљиво та Ханџар дивизија, они су сами себи дали име, и било их је десет. Сви су они нестали. Остао је један дио осме, а други дио у тој општој бјежанији са комплетном артиљеријом, коју смо ми распоредили, минобацачима, нешто хаубица, нешто бестрзајних топова и један топ 130 мм. Све је без знања нашег сведено у Пазарић. Овдје је остало голо, као да се само предало."

Закључак 

Епилог сваке наше успјешне офанзиве се своди на онај познати диалог из документарног филма "Јединица", када на паузи једног заједничког састанака у Сарајеву, разговарају генерал Манојло Миловановић и генерал Атиф Дудаковић. Том приликом на констатацију Алије Изетбеговића да је добро све док ратни команданти мирно разговарају, Атиф му одговара, како објашњава генералу како је одбранио Бихаћ. На то му Алија одговара "врага би ти одбранио Бихаћ, да ја то нисам платио 46. милиона марака".

Аутор: Алекса Марковић