Операција ВРС "Бргуле-94"

Током 1994. године у самом Сарајеву владало је примирје, зато су се борбе пренијеле на спољни фронт сарајевског ратишта. Команда нашег Корпуса је одлучила да покрене операцију „Бргуле-94“. Главни циљ је био да се овлада котама Мали и Велики Јасен, Полом и Мошевачко брдо, како би се обезбједиила резервна комуникација са Илиџом, а управо ове коте су биле доминантне над тим дијелом пута. Главни пут, који је ишао кроз Вогошћу, је био под сталном непријатељском ватром и увек су могли да га затворе.

То су била тактичка питања, али за нас, у суштини, стратешка. Са Малог и Великог Јасена био је угрожен и наш резервни пут преко Висојевице, који је за нас био од животног значаја.

Неђељко Прстојевић са борцима 4. батаљона Војне Полиције на Мошевачком брду

Наређењем број: 20/19-2-270 команда СРК је дефинисала план поменуте операције и задатке јединица које учествују у њој.

Тако је наређено да 1. Илијашка пјешадијска бригада брани досадашње положаје и дијелом снага изврши напад правцем  Тарчин до-Крст (тт.1147)-с. Насићи са задатком стављање прелаза преко ријеке Мисоче под контролу и одсјецање непријатељских снага на овом простору. Упоредо дио снага је требао слиједити десно крило 18. Херцеговачке лаке пјешадијске бригаде (18. Хлпбр) и бити им бочно обезбјеђење. За артиљеријску подршку одређена им је КАГ-1.

18. Хлпбр је имала задатак да нападне правцем Ковачине-Велика јелика-с.Караула-Дернек-Махмутовића ријека, са задатком разбијања непријатеља на правцу напада и избити на јужну периферију с.Караула, одакле садејствовати са јединицама 65. Заштитног моторазиваног пука (65.Змтп) у овладавању Мошевачког брда. По заузимању Мошевачког брда продужити дејство ка Дернеку и Махмутовић ријеци. За вријеме дејстава имали су и задатак обезбеђења десног бока у садејству са снагама које се већ налазе на положајима. На располагању су имали и два тенка Т-55, те артиљеријску подршку КАГ-1.

65.Змтп са Маневарским батаљоном Зворничке бригаде (Вукови са Дрине) напада правцем с.Ђурићи-с.Поредак-Мошевачко брдо-с.Чемерница са задатком разбијања непријатеља на правцу напада у и садејству са 18. Хлпбр овладава Мошевачким брдом. По паду Мошевачког брда дијелом снага садејствовати са Специјалном јединицом МУП-а у овладавању Јасена и са осталим снагама продужити дејство ка с.Чемерница. На располагању су имали и два тенка Т-55, те артиљеријску подршку КАГ-1.

3.Сарајевска пјешадијска бригада са 6.пб/1.Илпбр и Специјалном јединицом МУП-а има задатак осигурања објеката Липа, Брда  и Трлица, а потом у садејству са дијеловима 65.Змтп овладати гребеном Брда-Јасен. По овладавању наведених објеката формирати резервне снаге за дејства на угроженим правцима на простору Нишићке висоравни.

Готовост за напад заказан је у 4 сата 12.08.1994. г.

Прва фаза операције „Бргуле-94“

19. аугуста након јаке артиљеријске припреме, уз непосредно гађање бункера и земуница, користећи оклопно-механизоване јединице, артиљерију већег домета, наше снаге су извеле неколико пјешадијских напада на правцу Набожић − с. Илићи − с. Насићи. Борбена дејства изводиле су, као што смо већ напоменули, у зони искључења, мијењајући правац напада с Нишићке висоравни на Чемерску планину. Линија одбране снага Оперативне Групе-3 (ОГ-3) тзв. АБиХ пробијена је на дијелу Зеник − Кицељ. До краја дана настављена су офанзивна борбена дејства на правцима Илићи − с. Насићи − Тарачин До − Вишњица, гдје су у вечерњим сатима 20. августа уз артиљеријску, тенковску и минобацачку подршку заузети објекти Врхови, Борово брдо, с. Вишњица и с. Насићи, и с објекта Крст су гађале у леђа снаге 1. корпуса тзв. АБиХ у рејону Врхови − Вишњица. До подне 21. августа снаге непријатеља из ОГ-3 су успоставиле нову линију одбране у зони одговорности 126. ббр, на потезу Локва − Вијенац − Омањице − Горња Корита − Повоча − Јасен.

Наше снаге су од раних јутарњих сати 22. августа наставиле с офанзивним дејствима, тежишно на правцима Тарачин До − Врхови − Вијенац и Брда − Јасен − Полом. Напади су одбијени.

Ни снаге 1. корпуса из састава ОГ-3 пјешадијским нападом на правцу Насићи − Вишњица нису имале успјеха и нису успјеле повратити дио изгубљене линије. Ова нападна дејства наших снага на споменутим правцима у зони ОГ-3 трајала су несмањеним интензитетом до краја аугуста. Скоро до средине септембра борбене линије на овом дијелу ратишта биле су активне, али без ширих и интензивнијих офанзивних дејстава.

Бели вукови

Формирање јуришног одреда СРК

На основу указане потребе за стварањем борбене јединице оспособљене за извођење офанзивних дејстава, а на бази одлуке Врховног команданта и налога које је издало Министарство одбране РС дана 28.08.1994.г. за додатном мобилизацијом снага, а у циљу наставка извођења операције „Бргуле-94“, издато је наређење о формирању јуришног одреда СРК.

Одред је био сљедећег састава: Команда одреда, одјељење везе, вод војне полиције, извиђачки вод, четири пјешадијске чете, МАБ, оклопно-механизовани вод, инжињеријско одјељење и позадински вод.

Припадници тог састава били су посебно бирани борци. Били су то храбри борци, добро обучени и спремни. Уза све то, да би се упустио у такве борбе, требало је да будеш и посебно талентован војник.

За команданта одреда одређен је поручник Мишо Мијатовић, а за његовог замјеника капетан прве класе Вуко Чворо  (командант 4. батаљона Војне Полиције).

Одред су чиниле сљедеће јединице:

•         Одјељене везе (4.бв)

•         Вод Војне Полиције јачине 35 бораца (4.бВП)

•         Извиђачки вод- Бели Вукови (1.рпбр, командир поручник Срђан Кнежевић)

•         Четири пјешадијске чете

     -1.пч (1.смбр и 2. слпбр),

     -2.пч (3. спбр и 1.илпбр),

     -3.пч (1.ипбр у чији састав улази јуришни батаљон)

    -4.пч (1.игманска лпбр)

•         Мјешовита артиљеријка батерија

•         Оклопно-механизовани вод

•         Инжињеријко одјељење

•         Позадински вод

Командант Тактичке групе која је требало да изврши овај задатак био је потпуковник Драган Јосиповић.

Краћа анализа Операције „Бргуле-94“

О овој операцији кратку анализу у књизи о Белим вуковима (аутор Александар Стевановић) је изнио управо п.пук. Јосиповић: „Пошто су те борбе дуго трајале, дан за даном, битно је да се каже да је свака од тих јединица имала неки свој дан где је водила одлучујућу борбу. Муслимански војници били су добро обучени, имали су бољу обуку од наших, а и било их је много више. Кад год им заузмемо неки положај, они уводе нове снаге, опет се укопају у трећем степену и опет формирају линију, коју поново треба заузети. То су биле изузетно тешке узастопне борбе, за нас веома исцрпљујуће.

Они су имали један свој систем одбране – прво су ангажовали осматраче, узбуњиваче, а онда су доводили нове снаге. Иза линија склоништа имали су 100 или 200 метара са по 40–50 бораца. Тако су изгинули „Вукови са Дрине“ јер су Муслимани увели нове снаге и дошли им с бока, који ови нису добро обезбедили. Војници које су држали у резерви били су припадници њихових интервентних чета у сталној приправности. Чим би њих упутили на неку угрожену локацију, из позадине су на њихово место доводили свеже снаге и држали их у приправности. То за њих није био проблем јер их је било много. Они су тада, пошто у Сарајеву није било дејстава, сваки пут изводили из града по један батаљон.

У тим борбама прво смо заузели Мали и Велики Јасен да бисмо могли да доминирамо. Полом смо покушали заузети два пута, али то је левак и, када уђеш унутра, уђеш у пакао. После не можеш да извучеш ни рањеног ни мртвог. Када смо заузимали Полом, заузимали смо га као тачку ослонца да бисмо могли да нападнемо Мошевачко брдо.

Ту су они имали ископана утврђења, војним речником речено, у трећем степену, да би се заштитили од дејства наше артиљерије. Правили су степенаста утврђења: напред је био један ров, а иза склониште, укопано ниже. У то склониште спуштало се степеницама. Чак и ако директно погодиш у такав ров, они остају у доњем склоништу, изађу у ров и поново пружају отпор.

Нама је био циљ да им уништимо и заузмемо један ров, па да им прођемо између ровова и дођемо иза леђа како бисмо спречили долазак њихових свежих снага. Тако бисмо имали шансе да нешто постигнемо и управо тако смо и радили.

На Мошевачком брду њих двадесеторица одрадили су одличан посао. То су били борци 3. сарајевске са једним тенком, које је водио тенкиста Перић, заменик команданта Јуришног батаљона, и „Бели вукови“. При заузимању Мошевачког брда они су одиграли главну улогу.

Генерално, у свим тим борбама, од Јасена до Мошевачког брда, јуришне јединице Сарајевско-романијског корпуса учествовале су равноправно и у садејству. Између њих у питању су биле нијансе, није ту било неке велике разлике. Тај преломни моменат који доноси победу увек одради једна група, као што су то на Мошевачком брду били „Бели вукови“. Они су тада изнели главни терет борбе.“

Извори:

1. Наређење број: 20/19-2-270 команда СРК

2. Александар Стевановић "Бели вукови"

3. Монографија 1. Корпуса АБиХ