Пратећи одлуке Предсједништва РБиХ, Штаб Територијалне Одбране Републике БиХ (ШТОРБиХ) 12.априла издаје директиву за одбрану суверенитета и независности РБиХ, а затим на основу ове директиве 14.априла упућује и наређење Регионаном Штабу Територијалне Одбране Сарајева (РШТО) за одсудну одбрану града Сарајева. У овом наређењу су постављена три задатка јединицама РШТО Сарајево: заштита виталних објеката у граду Сарајеву, блокада Касарне „Маршал Тито“ (КМТ) и отварање комуникације Сарајево – Хаџићи.
Деблокада града Сарајева је током цијелог тока рата била један од најважнијих политичко-војних стратешких циљева муслимаске стране и борбе које су се водиле на Илиџи крајем априла 1992 године су биле први од многих покушаја деблокирања Сарајева.
ПРОЦЈЕНЕ И ПЛАН НАПАДА
У
првим данима априла 1992. године у Председништву РБиХ и у оперативном центру
командовања ШТОРБиХ се независним процјенама дошло до закључка да простор Илиџе
представља у том тренутку можда најслабију карику у опсадном прстену око
Сарајева. Анализом
добијених извјештаја и праћењем догађаја уочило се да на простору Илиџе није
било касарни ЈНА, да је општина имала већински несрпско становништво као и то
да су до тог времена Храсница, Соколовић Колонија и Бутмир као и сам масив
планине Игман која доминира простором Сарајевског поља остали под контролом
снага Владе РБиХ, те да је то већ тада представљао
једини пут ка остатку територије коју су
контролисале непријатељске снаге.
План напада сачинио је Енвер Хаџихасановић, до прије само неколико дана командант 49. мбр ЈНА у Лукавици. Тим планом напада на слободну територију српске општине Илиџа било је предвиђено да се истовремени напад изведе из два правца: снагама ОпШТО Илиџа из правца Храснице, Соколовић Колоније и Бутмира и снагама ОпШТО Нови Град из правца Отеса и Ступа. Након успјешног пробоја непријатељских линија јединице су требале напредовати у дубину територије гдје би се спојиле у центру Илиџе. Из доступних извора није могуће сазнати који је правац напада био главни а који помоћни. Ипак ради броја ангажованих снага и чињенице да се акција планирала у ОпШТО Илиџа највјероватније је главни правац био онај са вањске стране опсадног обруча. Ту су требале нападати четри јединице ОпШТО Илиџа на четри правца:
Снаге ОпШТО Илиџа су такођер у одбрани према Војковићима, Кули и Горњем Которцу оставили снаге јачине три чете. То је урађено вјероватно ради осигурања позадине уколико би дошло до интервенције или контранапада српских снага из тог правца. Такођер се може предпоставити да је постојало и неко обезбјеђење према аеродрому и сангама ЈНА које су биле тамо смјештене.
До ове наредбе је дошао начелник СЈБ Српска Илиџа Томо Ковач. Због безбједности грађана Кризни штаб Стпске Илиџе на челу са Предсједником Неђељком Прстојевићем доноси одлуку о обустави рада предузећа и саобраћаја на читавом подручју општине.
МИРОВНИ САСТАНЦИ
На састанку одржаном
18.4.1992. године гдје су учествовале делегације са Илиџе коју су чинили
представници СДС-а, ХДЗ-а и СДА договорено је да се мир сачува по сваку цијену
и да се поштује договор руководства на врху. По завршетку састанка Неђељко
Прстојевић је питао Хусеина Махмутовића: Ви
кажете да нећете напасти, ја Вам вјерујем, али ако добијете директиву од
централе СДА, шта онда? Он одговара: Е
ја нећу у томе учествовати. Одговарам: Нијеси
луд да погинеш, ко буде ишао да убија, биће убијен.
Кризни штаб српске општине Илиџа је на одржаном састанку 21.4.1992. године још једном разматрао посљедице наредбе команданта ТО БиХ Хасана Ефендића и у 20 сати, по одобрењу команданта КШ Неђељка Прстојевића послао делегацију у Соколовић Колонију на састанак са СДА, који је имао за циљ да се одржи мир. Послије дужег разговора српску делегацију је отјерао Енвер Хоџић Енкер.
НАПАД 22. АПРИЛ 1992.
Дежурни у КШ 21/22. април Жарко Хрњез на
пјешадијску ватру из Соколовић Колоније и Храснице дао је узбуну локалним КШ,
јединицама ТО и МУП-а. 22. априла тачно у 5:45 отпочео је општи напад на
западни и централни дио Илиџе, те на Неџариће и Касиндолску улицу.
Укупно ангажоване снаге за напад биле су јачине око четири одреда ТО, ојачаних неким мањим јединицама МУП-а РБиХ. Под окриљем магле и мрака муслиманске јединице на првом правцу напада пришле су српским браниоцима на свега педесетак до сто метара раздаљине и отвориле веома јаку пјешадијску ватру. Истовремено злоупотребљавајући санитетске установе и санитетску службу у Институт физијатрије, иза линије одбране српских територијалаца убачена је већа група снајпериста, са задатком: да из тог објекта дејствују по српској линији одбране и по великом парку око хотелског комплекса у центру Илиџе, наносећи српској страни губитке у људству, да изазивају панику у српским редовима и спречавају довођење појачања на линију одбране.
У почетку, ова добро организована снајперска група у садејству са јединицом која је фронтално нападала на првом правцу напада имала је почетног успјеха. За кратко вријеме успјели су српским браниоцима нанијети знатне губитке у људству и створити услове за повољан развој напада. Након почетног удара, српски борци прихватили су наметнуту им борбу и узвратили на овај мучки напад. Борба је била жестока, но српски борци нису узмицали са положаја. Својом јуначком борбом омогућили су потребно вријеме Кризном штабу српске општине Илиџа који је командовао одбраном да почне организовати и упућивати помоћ браниоцима који су пружали отпор на првој линији одбране.
На челу Кризног штаба српске општине Илиџа налазио се Неђељко Прстојевић, а командант општинског штаба ТО српске општине Илиџа био је резервни капетан Обрад Попадић.
Након извјесног времена и пристигле помоћи један дио убачене снајперске групе је ликвидиран, а други дио се спасио бјекством према Соколовић Колонији. Ликвидацијом ове групе створили су се услови за противнапад и потпуну консолидацију одбране што је већ око поднева и учињено.
На друга два планирана правца напада, да ли због раног заустављања напада на првом правцу, који је уједно био и главни правац напада, да ли из неких других разлога, тек напад није ни развијен у планираном обиму. Отварана је ватра са полазне линије, али неког озбиљнијег покрета није било. Српска одбрана је јаком пјешадијском ватром узвратила и у потпуности спријечила озбиљнији покушај организованог напада. Око тринаест часова, видјевши да више не могу остварити никакав значајнији успјех, муслиманско руководство одлучило је да заустави напад и врати јединице на полазне положаје. Коначан биланс овог подмуклог и злочиначког напада био је дванаест мртвих српских бораца и четрдесет два рањена. Губици на муслиманској страни нису објављени, а били су сигурно вишеструко већи.
Око четрнаест часова, на простор захваћен пријеподневним борбама, ради спречавања даљих сукоба и раздвајања зараћених страна упућени су тенковски вод, који је до тада био распоређен на Ступској петљи и четири оклопна транспортера из касарне „Чича” из Лукавице. Приликом проласка кроз насеље Добриња са једног транспортера је спала гусјеница. Да би отклонили квар, на приједлог мјештана, послуга транспортера је потражила помоћ у оближњој механичарској радионици. Ту су их локални припадници Патриотске лиге заробили и свих осам одатле пребацили у сједиште Специјалне јединице МУП-а РБиХ на Бјелавама, гдје су звјерски претучени апотом предати Специјалној јединици „Шеве” да их прво погубе, а потом уклоне трагове. „Шеве” су егзекуцију извршиле у Великом парку, а тијела пребацили на Дариву, гдје су поливена бензином, спаљена и закопана. Тако је биланс српских жртава овога дана порастао за још осам и сада је износио укупно 20 погинулих и 58 рањених бораца.
ЗАКЉУЧАК
Ово је био, до сада, највећи сукоб
зараћених страна на простору Сарајевско-романијске регије и постао је кључни
догађај за даљи развој ратних дешавања у РБиХ. По обиму ангажованих снага и
средстава, са обје стране, није то био сукоб великих размјера али је непосредно
усмјерио многе будуће догађаје. Поставља
се питање: Шта би се догодило да су тада муслиманско-хрватске снаге побиједиле
и овладале српском Илиџом?
Једноставно, овим снагама би се
отворио широк простор за даља дејства. Преко Трнова, отворила би се могућност
спајања са Гораждем и Вишеградом, преко Хаџића са Херцеговином, преко Кисељака
и Високог са Зеницом и Централном Босном и на крају преко Средњег са Оловом и
Тузлом. Створила би се велика компактна територија од Брчког на сјеверу преко
Сарајева до Неума на југу и од Дрине на истоку до Српске Крајине на западу.
Такође, њиховом побједом ослободио би се веома велики потенцијал у људству, око
осамдесет хиљада бораца (60 000 припадника ТО, ПЛ и ЗБ ангажованих на
унутрашњем прстену у самом Сарајеву, 10 000 припадника МУП-а и 10 000
припадника разних специјалних јединица). Та компактна територија омогућила би
им веома респектабилну основицу и сасвим добре могућности планирања,
концентрације и употребе већих здружених јединица. Овом бриљантном побједом
српског оружја, све ово је онемогућено.
ПОГИНУЛИ 22.4.1992.
|
ЗЕЉАЈА |
РАНКО |
|
ГРКОВИЋ |
МИЛОРАД |
|
ЈАЊИЋ |
ВАСО |
|
ЈАЊИЋ |
ДРАГОСЛАВ |
|
ЈАЊИЋ |
ЛУКА |
|
ЉУБОЈА |
КОСТА |
|
МИЛУТИНОВИЋ |
ЖАРКО |
|
СИМУНОВИЋ |
НЕНАД |
|
СТАНИЋ |
СТАНКО |
|
СУВАЈАЦ |
ДРАГУТИН |
|
УРОШЕВИЋ |
ЖЕЉКО |
|
ПЕЈИЋ |
БРАНКО |
УБИЈЕНИ У ВЕЛИКОМ ПАРКУ
|
БЈЕЛИЦА |
ЂОРЂЕ |
|
ВУЈИЧИЋ |
НЕДЕЉКО |
|
ВУКОМАНОВИЋ |
МИЛАДИН |
|
ГОЛУБОВИЋ |
ВЛАЈКО |
|
ЂЕРИЋ |
ДРАГОМИР |
|
ЂОКАНОВИЋ |
СТЕВАН |
|
ЛАЛОВИЋ |
МИЛИВОЈЕ |
|
МАРКОВИЋ |
ЗОРАН |
-Благота Ковачевић, "Сарајевско-рпманијска регија у Одбрамбено-отаџбинском рату"
-Неђељко Прстојевић, "Опсада и одбрана Илиџе"
-https://kiraethana.wordpress.com/category/historija-bih/agresija-i-odbrambeno-oslobodilacki-rat-1992-1995/
0 Коментари