20. септембар 1992. године
Болница "Коран" Пале - ратна болница. Стигао сам хеликоптером из Београда. Пале -центар, Телевизија, Радио, Влада, Председништво. Сигурност. Болница ,добро опремљена. Оперишем.Одлазим на Илиџу, на другу страну Сарајева. Слепо црево. Са свих страна су "они", само један пут слободан - северним ободом Сарајева. Њиве, потоци, путељци, четири сата путовања. Овим језивим путем, названим "српска магистрала" (хумор својствен нашем човеку и у најтежим ситуацијама) путују рањеници са "најжешћег" дела сарајевског фронта до првог хирурга и спаса. Четири до пет сати ужаса. Путују камионом, санитетским, који прима пет до шест рањеника. Ко се једном возио том "стодесетком", зна какоје тешко и најздравијем, на асфалту, а камоли рањенику по рупама, њивама и клизиштима. А кад падне снег, пролаза нема. Од пет рањених, два умиру, три преживе. Преживели су у тешком шоку, на граници живота. Рањеници долазе из пет сарајевских општина: Илиџе, Неђарића, Хаџића, Вогошће, Рајловца и Илијаша. Други пут за живот нису имали. На Илиџи имају болницу, али немају општег хирурга. Са инструментарком и једним колегом одлазим на Илиџу, у неизвесност, и, сигурно, најопаснији део босанског ратишта. Болница поред Илиџе, један километар од Врела Босне, на самој падини Игмана, ратна болница "Жица". Леп објекат, али на чистини, осамсто-деветсто метара ваздушне линије од њихових положаја. С једне стране Игман, с друге - Отес. Игман, свуда око и иза нас. Одатле се муслимани спремају на пробој према Сарајеву. Ми смо им, буквално, на путу.
26. новембар 1992. године
Јуче сам био на Илиџи и грешком пошао према Бутмиру, који "они" држе. Мало је фалило да одем на непријатељску територију. Иначе, овде оперишем готово све, изузев главе. Једини "радим" трбух и грудни кош. До сада, око тридесет тешких операција и више од сто рањених. Водим и постоперативну интензивну негу. Пре два дана овде је била докторка Браун из Међународног комесаријата за помоћ, и када је видела Интензивну негу, број рањеника, тешко оперисане, питала ме је да ли је могуће да сам све то сам оперисао. Када сам одговорио позитивно, рекла је да мора да сам или фантастичан хирург, или луд човек.
4. децембар 1992. године
Свануло је. Чудно затишје. Навикнеш се на канонаду, а онда тишина. Она више плаши. Седам је сати. Као да се земља отворила. Пакао почиње. Морал наших бораца је изузетан. Борба за сваку кућу. Око нас гори. У сали смо од 10 ујутро до 21 увече, непрекидно. Пет операција. Око дванаест почињу да падају тешке гранате на педесет до сто метара око нас. Нема страха. Оперишемо и ћутимо. У 16 сати видим ужарене кугле наше артиљерије које лете ка Игману. Покушавамо да ућуткамо њихове минобацаче. Више стотина мина по Илиџи. Гори Игман, гори Илиџа. Њихова смртоносна гнезда су заћутала. Ово је прави рат. Сад је око 21 сат. Баш у ово време донесен је леш команданта Зорана Боровине. Погинуо је предводећи своје борце у јуришу. Нема десну шаку. Повреде главе, груди, лица. Међу његове борце пала је ручна бомба. Храбри командант Илиџанске бригаде покушао је да је врати непријатељу. Експлодирала је у његовој десној шаци. Заштитио је војнике својим телом. Био је прави командант. На левом џепу своје војничке блузе носио је беџ са ликом Његоша. У десном је имао бомбоне. Исте оне које је делио деци пре пет-шест дана, када је долазио у посету болници. Да ли и он има негде своју децу? Жао ми је команданта и великог борца Зорана Боровине. Тешко ми је и као човеку и као хирургу. Невероватно тешко. Али осећам велику срећу што помажем свом народу, поносан сам што сам део ове велике српске борбе.
7. децембар 1992. године
Још траје пакао. Прекјуче дванаест операција, јуче четрнаест. Нисам имао времена ни реч да напишем. Ни сна ни спавања четрдесет сати. Јуче педесет рањених, осам мртвих. До сада, више од тристо педесет рањених и педесет мртвих. Зову ме у пријемну амбуланту. Тројица јако крваре. Ноге. Излазим из сале. Један већ мртав. Од друге двојице једног могу узети, другог осуђујем на смрт. Или, можда бих могао да кажем: једнога спашавам, а опет, остаје ми у срцу, у мислима, да сам другога осудио на смрт. Бирам млађега. Тада нисам знао ни ко је, ни шта је, ни одакле је. Његово име је Баткаљ Александар, 1968. годиште, добровољац из Београда. Клинички већ мртав. Уз хитну реанимацију, срце поново ради. Морам ампутирати ногу у натколеници. Ипак, спашен је. Жив! Све то радим за двадесетак минута и трчим до другога. Касно је! Мртав је! Моје годиште, 1955, Илиџанац. Сав сам у крви. Гаће натопљене крвљу, чарапе такође, кломпе се распале. Ово се речима не може објаснити! Стојим поред прозора Интензивне неге и чекам да урадим једну дренажу груднога коша. На моје очи, на педесет метара од прозора, директан погодак гранате са Игмана у најближу кућу. Прште црепови, руши се део крова. Ово је пакао рата! Около Бејрут! Унутар зидова крв, лелек и јаук рањених, а тела мртвих склањају. Отес је слободан, наш! Победа!
18. мај 1994. године
Битка, рат, поново офанзиве. Нишићи. Од 15,30 до 21 час у сали, три абдомена: Радић Зоран, 1968. годиште, Вогошћа - тешка повреда трбуха, танких црева. Јефтић Борислав, 1972. годиште, Илијаш - тешка повреда дебелих црева. Ђурчић Драгослав, Подлугови - тешка повреда јетре и бубрега. Обрад Попадић, најбољи пријатељ, друг, ратни друг, начелник Штаба Илиџанске бригаде. Од првог дана на челу српских бораца. Јунак у правом смислу. Ослободилац Илиџе. Раме уз раме са својим командантом Зораном Боровином ослободио ЗорановоОтес. Ратним стазама корачао само где најсмелији иду: Игман, Горажде, па онда Нишићи. Ту, на Нишићима, погинуо је. Кршни Херцеговац, син Алексе Попадића. На тим Нишићима и родио се. И херој и легенда. Погинуо је у јуришу на "балијске" ровове, на њихове бункере. Пред самим муслиманским бункером пао је, покошен. Остао је ту неколико сати, док га његови саборци не извукоше. Још двојица страдаше - мали Новак, деветнаест година, син некада познате пливачице Атине Бојаџи, и млађани Томић, осамнаест година, већ једном рањен у стомак, пре две године. Падају погођени, покушавајући да извуку тело мртвог команданта. Глас о погибији Обрадовој зачас је прострујао Илиџом. Неверица, жалост. За сат времена испред Штаба Батаљона у Пејтону скупило се стотину бораца са захтевом да одмах пођу, погину, али да извуку тело мртвог команданта. Само да не падне муслиманима у руке. И успели су. Поред Обрада, у том јуришу, пао је и његов саборац, његов пратилац Бојан Пејић. Млад дечко, двадесет година, са Врела Босне. Рањен, успео је да се довуче до нашег рова и ту је одмах издахнуо, погођен у груди. Надљудском снагом довукао се до својих другова. Само да не остане зверима, да се не наслађују његовим телом. Обраде, пријатељу мој, дан пред погибију био си код мене у болници. Причали смо, смејали се, зафркавали. А те ноћи пред смрт, пред погибију, звао сам те око 23 сата и рекао да ћу ићи у Ниш за два-три дана, и да ћу свратити сутра код тебе, да се договоримо за ауто и бензин. Ти ми рече да дођем увече код тебе кући, јер сутра идеш горе на брдо, на цео дан. А ја: "Пази се горе, немој да ти се шта догоди док не средиш ауто и бензин." Смејали смо се, а судбина учини своје. Оставио си своју супругу Милану и нерођено дете. Још три месеца и видео би га. Сахрањен си 27. маја 1994. године у 18 сати. Киша је падала, лила, "сатирала" - не знам како да назовем тај потоп. Сви смо мокри до голе коже, као да смо сатима пливали Босном. Што је чудно, небо је лило кишу само изнад гробља, изнад Влакова. Свуда около не паде ни капи. Плач твоје супруге и сестара, плач и сузе твојих пријатеља, сабораца, народа. Обраде Попадићу, не верујем да си мртав! И ниси. Живиш свуда око нас, и у нашим срцима. Збогом, драги пријатељу, недостајаћеш ми!
НЕДОСТАЈЕШ И ТИ НАМА ДОКТОРЕ ЛАЗО!
Биографија
Др Миодраг Лазић рођен је у Земуну 31.5.1955. године, где је и завршио основну школу.. Отац, официр, бива премештен у Ниш. У том граду Лазић завршава гимназију, а затим и студије медицине. Као студент, активно се бави спортом (одбојком и фудбалом). Специјализацију из хирургије завршава на ВМА у Београду, у својој тридесетој години, и постаје један од најмлађих хирурга. Потом, годину дана ради у Војној болници у Нишу, а онда прелази на Хируршку клинику Клиничког центра, где и данас ради. На позив народа Српске Крајине, у јулу 1991, одлази, као хирург добровољац, и годину дана ради у ратним болницама у Двору на Уни, у Глини и Костајници. Са борцима учествује у продору коридора. У јулу 1992. године враћа се у Ниш, породици, деци - сину Пеђи који има шест година и кћерки Нини од четири. У бившој БиХ букти рат. Као добровољац, у септембру 1992. године одлази на Пале, у болницу Коран. После месец дана, као шеф хируршке екипе, одлази на Илиџу и ради у ратној болници "Жица" у Блажују. Дошао на месец дана - остао четрдесет месеци. Као једини хирург за трбух и грудни кош ради скоро две године на простору најширег ратишта Републике Српске (пет општина са више од 100.000 становника). Са неколико хирурга, лекара опште праксе и средњег медицинског особља, пример је херојства "људи у белом" (о чему најбоље сведочи сам Дневник ратног хирурга). Поред исцрпљујућег рада и писања Дневника, стиже да напише и 16 стручних радова и учествује на три велика међународна конгреса, на којима његови радови изазивају велику пажњу стручњака. Године 1994. добија звање примаријуса. За његов рад у Републици Српској, његова светост патријарх Павле га одликује Орденом светог Саве. Носилац је и низа других признања. Фебруара 1996. године одлази из Српског Сарајева, кући, у Ниш.
Како сам каже:
"Одлазим са тугом и сетом. Поносан сам што сам се борио и делио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије..."
Др Миодраг Лазић је до своје смрти радио на Хируршкој клиници у Нишу. Био је Начелник Торакалне хирургије са трауматологијом. Преминуо је у Нишу 14.4.2020. године од вируса Корона.
Насљеђе
Иницијативу да шеталиште у Источном Сарајеву понесе име овог хуманисте покренуо је начелник општине Источна Илиџа Маринко Божовић, одмах након вијести о његовој смрти. Споменик доктору Лазићу постављен је 9. јануара, на Дан Републике Српске, као трајни подсјетник на храброст, пожртвованост и човјекољубље које је овај љекар носио са собом.
Одликовања
Орден Светог Саве — одликован од патријарха Павла за заслуге у Републици Српској од 1992. до 1996.
Орден крста милосрђа — одликовао га Предсједник Републике Српске Милорад Додик 2016. године.
Орден Светог Романа, постхумно
Орден Карађорђеве звезде првог степена, постхумно
0 Коментари