Склапа се сутон. Спуштамо се низ Требевић и даље према Кијеву успјешно се кријући од “зелених” снајпериста ратним путем који је комбинација асфалта, макадама, земље, пјешачких стаза и једног факултетског платоа…”Тамић” вијуга према простору између Трескавице, Бјелашнице и Игмана, гдје обруч око Изетбеговићеве армаде стежу и припадници 1. Гардијске бригаде (у чијем саставу су углавном крајишници). “Гарда може може све”. Игман и Бјелашница се све мање зелене иако црногорица доминира. огромне заслуге за то припадаји гардистима на челу с њиховим командантом пуковником Миленком Лазићем. Исламска шумска магистрала Игман-Горажде је тако ствар прошлости, уз преосталу дораду на неким од “станица” ове “линије”. Гардијска бригада ВРС је и даље у првим редовима, уосталом као и на Сребреници, Жепи, Горажду и Трнову. У бици на вису Проскок (пар километара ваздушне линије од ТВ-репетитора на Бјелашници), јуначки, храбро, попут битака на Кварцу (доминантној коти изнад Сребренице), на Зидинама и Паљукама (Горажде)...
Пењемо се,а иза нас остаје Пресјеница, село које су муслиманске фаланге на почетку рата уништиле уз невиђен масакр над српским цивилима. Рупе на рупу. Бјежећи муслимани су ту постављали противтенковске мине, али узалуд јер су само након успјешне демонтаже промјениле власника. Нижу се села, једно за другим. Чисто муслимански Остојићи- читаве куће уз понеко сломљено стакло и огрботину гелера на вањском зиду. Пречани, Обла брда, Радовићи… Српска села са каменим кућама “на двије воде” спаљеним до темеља у јулу 92. године. Само голи камени скелет од вањских зидова и нагорјеле греде. Прашинаста сива хрпа и црнило гарежи. И зрикавци. Као да је живот из ових села побјегао јаош за вријеме оног рата.
НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ
Услов доласка на Пречанско брдо, прву линију српске одбране према муслиманима на падинама између Игмана и Бјелашнице, је да останете живи прелазећи неколико стостина метара брисаног простора. Имамо среће, пред нама је још “само” планинска дионица гдје је једина човјекова “моторизација” - босански коњ, навикнут на терет и нервозне руке на себи. Јасно се види асфалтни пут којим се некада ишло преко Великог и Малог поља на скијање, на Бјелашницу. Назиру се крововихотела у Бабиним долу, са рупом на крову.
Док јулско сунце паклено пржи, уз ритмичан пој зрикаваца (“као на мору”), каменим путићем нас изненађују “плавци” (Крајишници са Козаре, из Залужана и Маховљана) добро маскирани у зеленило шуме, “за сваки случај”.
На мјесту са којег нема даље, затичемо потпоручника Золака, командира чете Гарде.
-Ово вам је елитна војска. Ових дана је мирно, непријатељ нам не смије прићи. Тек понекад реда ради провоцирају, али ништа значајно.
Авиони НАТО пакта су се више него обично “узврпољили” српским небом. Двадесет шести је јул. У обиласку линије затичемо капетана 1. класе Мачкића, команданта једног од батаљона Гарде. Више као по рефлексу пита себе и друге:
-Није ми само јасно зашто џабе троше гориво!?
Војници који су на дужности будно мотре на сваки покрет непријатеља, јер ин је савршено јасно шта свако изненађење може значити. Искуства има довољно, друга година је рата.
Остали одмарају у хладу букава, читају однекуд “ископане” јефтине романе, пеку кромпир у жару, а двојица уз будну пажњу “кибицара” чак играју шах (вјеровали или не ту је и нека шаховска књига од Карпова, “за анализу у тренуцима одмора”)...И разговарају, шале се, ведро и опуштено, онако младалачки, скоро и да није рат, а оно нису ту гдје јесу.
-Са Гардом ти никад не може бити досадно, каже ми Мрчо, једини Црногорац у Гарди. Његов друг, командир вода Момо Миловац добацује:
-Нама ти је овдје на линији прави одмор.
На брдском коњићу борцима на првој линији стиже ручак. Ускоро ће и свјежа вода, попуна муницијом… Позадина обавља своју дужност. Војничке порције перу буковим лишћем, онако “на свјеже” и нико то не схвата као нешто необично, јер је овдје вода злато.
-Само покваси грло, иначе ћеш морати све више и више да је пијеш- свјетују ме. Неколико гардиста окупљених око огњишта срчу кафу, од самљевеног испрженог јечма (“залихе су се истањиле па и ово добро дође”). Тече дан… Десно од нас гори падина са спрженом травом. Види се само дим. Локализована, ватрогасац природа.
ШУМСКИ ДВОБОЈ
Неколико дана прије мог доласка гардисти су водили жестоке борбе за стратешко брдо Проскок, у садејству са бригадм из Градишке. Јововић Драган- Мрчо, као директан учесник тог “љутог боја” ми прича:
-У саму зру смо изашли на Проскок, нас четворица. Турци су се утврђивали. Чули смо им гласове: “Халиловићу копај брже”!. Након тога су услиједиле жестоке вишечасовне борбе. Турци су се грчевито бранили, тукла је њихова артиљерија. Бацили су на нас преко шездесет ручних бомби. Нажалост и у нашим редовима је било губитака. Ипак они су се много горе провели. Добро су бјежали, морали смо се добро потрудити да би их стигли.
Након његових ријечи усиједие су салве побједоносних осмијеха. У једном тренутку се Мрчо тог јутра као на филму, нашао очи у очи са мулсиманским војником. Били су, један од другога, на свега пет, шест метара удаљености.
-Загледаи смо се, обојица смо били изненађени. Али хвала Богу, ја сами би бржи…! И ето сад разговарам са тобом.
На доминантну коту изнад Сребренице, Кварац, први се попео Момо Миловац. На тај дан прије Ускрса, три метка која је испалио из пиштоља и пободена српска застава на репетитору су били знакови још једне побједе. О својим гардистима Момо каже:
-И поред свих пробема и тешкоћа на које наилазимо, морал је ипак на високом нивоу. Ови момци су се прекалили, више ништа их не може изненадити. Ниједан од њих не мисли на повлачење. Сложни смо, па ако треба гинути, сви ћемо гинути.
Тако говори добровољац из Шипова који је у рату од 91. године, један од ослободиаца Јајца…
Остављамо ове истинске хероје на првој линији у овој шумовитј врлети. Док се спуштамо низ брдо кроз главу ми струји филм о овим момцима за које је рат који воде (увијек у првим борбеним редовима) мање-више, сасвим нормана ствар. И поред тога што је свака њихова борба утакмица између живота и смрти, док око њих сијевају бомбе и фијучу меци, кад су у двобоју са непријатељем, очи у очи, али и кад у кишној ноћи спавају у шуми, на влажној земљи, згрчени у војничкој врећи са кровом од шаторског крила. “С каменом под главом, покривени облаком”- отело би се пјеснику. И ипак су ведри, насмијани, са сталним бригадним хармоникашем.
Међу зидинама каменог села, које је сада тек пуки географски појам под ознаком Пречани, сусрећем Сњежану Саватовић, болничарку из Јајца која је, како нам кажу, мезимица свих у 1. Гардијској моторизованој бригади.
-Она је лудо храбра, увијек на првој линији, а плаче кад јој не дамо да иде напријед. Једна је и од најдисциплинованијих, увијек се на вријеме враћа са одсуства. У тешким ситуацијама кад и понеки доктор преблиједи, она се успије успијешно снаћи..
Сњежа како је од миља зову, је шкрта на ријечима када говори о себи. Ипак:
-У борби сам јер осјећам да је то моја обавеза, као српкиње…
Она води свој ратни дневник у који има шта да забиљежи. Као, на примјер, да је неког дана с краја јула, рано у зору са извиђачком групом ишла у извиђање на “ничију земљу”, гдје опасност вреба иза сваког стабла, камена и грма. С пушкм у руци, али и санитетским прибором.
И, Мунгос, први човјек гардиних минобацачлија, је једна од “легендарних” појава у овој јединици . “Ватреним поклонима” из неба редовно загорчава живот непријатељским формацијама. “Поклон” готово, по правилу, стиже на тражену адресу (“ако треба у ров, онда у ров”). Прецизно како, нам рече, најчешће не користи координаре и табице, а минобацачем 60 мм гађа држећи га у рукама!.
Једина српска кућа у близини Остојића, сада неклико километара у територији под контролом српске војске, је била кућа старине од 72 године. Мочевић Илије са Кланца, данас пензионера “Шумарства” и избјеглице из Војковића. Крајем марта 92. године са својм бабом морао је напустити заједнички им дом. Овај чича са одсјеченом лијевом руком до лакта (из прошлог рата) дошао је да обиђе поново слободни завичај. Затекао је само згариште.
-Кућу, шталу и мљекар, све су ми спалили. Ни једну једину ствар нисам нашао. Само пепео и вањске зидове кућа. Њих су поштедјели, за разлику од унутрашњих, које су порушили.
Ипак сретан је јер је, на крају ипак жив и слободан. За разлику од породице Тешановић, браће Рада и Миће из Ледића, које су како Илија каже, муслимани заклали док су покушавали да се дчепају српске територије.
С ЦРНОМ ЛЕГИЈОМ У КОМШИЛУКУ
Илији Мочевићу су зло нанијеле комшије, “а било је и источара” (из Источне Босне и Санџака). И у прошлом рату су муслимани из Остојића били у усташкој “Црној легији”. Трјица из Остојића су погинули као “црнокошуљаши”. Ништа ново рекли би мудри.
Док сједимо погеда прикованих за врх Бјелашнице, неко почиње причу о Косву и боју, да је Мурат погинуо први, само се то није знало, што је по тадашњим законима ратовања знаило пораз. Лазар је кажу тражио војнике од тадашњег католиког папе, да би спријеили “надирање куге са Истока”. Овај му их није дао.
У кући у Остојићима на броју 9, налазим дјечијом руком писану свеску. Отварам корице- дрхтави дјеији рукопис учи арапска слова, уз осталу вјерску исламску подуку. Војници ми кажу да су такве ствари нашли у свим кућама. И америчке чизме и вреће за спавање и иранске датуле савршеног укуса. Налазим “Исламску читанку”, страна двадесет и шест. Јова Јовановић Змај, пјесма “Алија”.
“Алија, Алија ти у зурлу свираш а свирком и пјесмом у срце ме дираш…”
Поново одјекују плотуни над овом сеоском забити између панина што стреме у небо. Алија џабе у зурлу свира, кад то више никог у срце не дира.
Аутор: Горан Маљукан
Лист „Српска Војска“
Година II
Број 11
Датум издања 5. август 1993. г.
0 Коментари