Генерал Младић наредио је 1. марта 1995, у циљу предузимања неопходних мјера за ојачање, увезивање и јединствено руковођење и командовање снага Сарајевско- романијског корпуса, Херцеговачког корпуса и Министарства унутрашњих послове Републике Српске у ширем рејону Трнова, да команда Заштитног пука формира мјешовити батаљон јачине до 350 бораца и да га упути у рејон Кијева, гдје ће се претпотчинити Сарајевско-романијском корпусу као резерва у зони одговорности 2. сарајевске лаке пјешадијске бригаде, а по потреби и на другим правцима југозападног дијела Сарајевско-романијског корпуса.



Припреме и одлазак на задатак

Истог дана команда Пука вршила је припреме за одлазак на терен, а на основу наређења команданта Главног штаба ВРС о формирању мјешовитог батаљона, за чијег команданта је одређен мајор Зоран Малинић, а за замјеника команданта капетан Александар Лучић. Генерал-мајор Драгомир Милошевић, командант Сарајевско-романијског корпуса ВРС, издао је 2. марта 1995. наређење за предузимање мјера за јачање и увезивање снага у ширем рејону Трнова, као и за јединствено руковођење и командовање. На том подручју, тј. у рејону Кијева, током ноћи 2. на 3. март 1995. очекиван је долазак мјешовитог батаљона 65. заштитног моторизованог пука, јачине до 350 бораца, који се састојао од три пјешадијске чете, минобацачке чете, извиђачко-диверзантског одреда и позадинског вода. Наређено је да батаљон буде претпотчињен 2. сарајевској лакој пјешадијској бригади, да ће једна трећина батаљона, тј. једна пјешадијска чета, бити употријебљена непосредно на предњем крају у рејону Градина – Јелшин бор – Вис, а да ће остатак батаљона бити у резерви за интервенцију на угроженим правцима у зони одговорности 2. сарајевске бригаде, а по потреби и на другим правцима југозападног дијела Сарајевско-романијског корпуса, по одлуци команданта корпуса. Наређено је да резерва буде размјештена у сљедећим рејонима: једна пјешадијска чета и извиђачко-диверзантски одред у рејону Кијева, а команда батаљона, једна пјешадијска чета и минобацачка чета у рејону Умчана. Позадинско обезбјеђење мјешовитог батаљона Заштитног пука стављено је у схему позадинског обезбјеђења 2. сарајевске лаке пјешадијске бригаде, чије је куварско одјељење у Кијеву требало ојачати једном пољском кухињом, двојицом кувара и шесторицом или седморицом трпезараца. Храну за мјешовити батаљон Заштитног пука требало је припремати и развозити јединствено, као и за јединице 2. сарајевске бригаде.

Мјешовити батаљон Заштитног пука стигао је у очекујући рејон током ноћи 2. на 3. март, са шест аутобуса и шест моторних возила. Имао је укупно 316 војника (70 из противтерористичке чете, 70 из чете оклопних транспортера, 70 из 3. чете војне полиције, 46 из чете минобацача 120 мм, 40 из диверзантског одреда и 20 из позадинског вода). У периоду од 3. до 15. марта потпуковник Јово Јазић био је командант мјешовитог батаљона, а капетан Рајко Кнежевић његов замјеник, на основу допуне претходно издатог наређења. Током 3. марта мјешовити батаљон утврђивао је положаје на дијелу фронта који је запосјео: Градина – Јелшин бор – Вис – Умчани, да би већ 4. марта борац Миодраг Парађина био лакше рањен у главу, усљед гелера гранате. Наредног дана, у селу Умчани боравио је пуковник Чедо Сладоје, начелник штаба Сарајевско-романијског корпуса, обишавши борце Пука.

Почетак "Операције-Т"

Муслиманске снаге започеле су 15. јуна 1995. велику офанзиву на ширем подручју Сарајева, остваривши вишеструку бројчану надмоћ, и успјеле привремено да пресјеку пут Олово – Средње и пут Пале – Лукавица. Заштитни пук држао је линију Остојићи – Јелишин бор – Пречко поље – Градина. Након снажне артиљеријске припреме, муслиманске снаге са Бјелашнице и Снаге за брза дејства са Игмана, под ознакама УНПРОФОР-а, започеле су напад на положаје Пука, чија је одбрана била веома отежана усљед чињенице да се његов десни сусјед повукао. И поред великих губитака, бројнијим муслиманским снагама пошло је за руком да потисну борце Пука за око 1,5 километар. Положаје на Градини држао је Горан Зец са 17 бораца, од којих су деветорица били из мартовске класе 1995. и нису завршили одговарајућу обуку. Они су трпјели снажан напад са Проскока, али су неколико сати одолијевали, повукавши се на резервни положај. Имали су деветорицу рањених бораца. Нова линија успостављена је изнад Умчана, на неповољном терену без довољно природних заклона, што је довело до губитака усљед артиљеријске паљбе муслиманских снага. И поред тога, пуна два дана борци Пука одолијевали су муслиманским нападима, у међувремену заузевши и положаје на Очађелу, десно од Умчана. Десио се и риетко виђен случај, кад је тенковски метак испаљен из правца Умчана погодио у шљем војника Горана Петровића, који је остао жив, али са јаким боловима у глави. Након неколико дана опоравка у болници у Касиндолу, борац Петровић вратио се у борбени строј.

Мајор Малинић јавио је 16. јуна са подручја Трнова да је мјешовити батаљон Пука био нападнут, да је изгубио положаје на Градини и село Пречане, да је погинуо војник Младен (Радована) Станојчић, рођен 28. јула 1976. у Бањој Луци, настањен у Приједору, а да је 14 војника рањено. Водник Драган Нежић јавио је да му је 16. јуна нестао војник Александар (Душана) Дошић, а преко муслиманског радија потврђено је да је заробљени војник дао изјаву. Истог дана, 2. чета батаљона војне полиције, јачине 71 војника, под командом поручника Рушкића, упућена је на сарајевско ратиште. И наредног дана Пук је претрпио губитке у рејону Умчана. Погинуо је војник Синиша (Славка) Малић, рођен 3. марта 1976. у Загребу, настањен у Санском Мосту, а четворица војника су рањена, међу њима и Витомир (Драге) Ерак, рођен 15. марта 1975. у Новом Травнику, настањен у Бијељини, којег је у децембру 1994. на стражарском мјесту у Црној Ријеци напао вук. Потпуковник Миломир Савчић вратио се у јединицу 17. јуна, након осмомјесечног боловања. Жестоке борбе на подручју Трнова вођене су и 18. јуна, па је у окршајима са муслиманским непријатељем на Умчанима погинуо војник Слободан (Милорада) Адамовић, рођен 19. фебруара 1976. у Јајцу, настањен у Кључу, а рањен је 21 војник.468 Међу теже рањенима били су борац Ђуро (Здравка) Каурин, рођен 9. маја 1976. у Мркоњић Граду, који је задобио повреде кичме и једног бубрега, који му је извађен, и борац Миленко (Јове) Чавић, рођен 3. маја 1973. у Кључу, који је добио гелере гранате у читавом тијелу, а најтеже повреде у предјелу јетре и десног бубрега.470 Муслиманске снаге претрпјеле су тако велике губитке у јунској офанзиви 1995, да су признали да су имали 404 погинула борца и 1.386 рањених.471 Заштитни пук имао је велику улогу у сламању непријатељске офанзиве, налазећи се на главном правцу напада. Након жестоких борби и сламања муслиманске офанзиве, извршена је смјена трећине људства на положајима, па се мајор Малинић вратио са борцима у Душаново 20. јуна.

Мајор Шаровић јавио је 27. јуна команди Пука да је у борбама са муслиманским снагама у рејону Кијева погинуо војник Обрад (Недељка) Радић, рођен 19. новембра 1976. у Приједору, настањен у Нишевићима код Приједора, а да је 15 војника рањено. Због претрпљених губитака и ружног времена, Видовдан 1995. није у Пуку посебно обиљежен. Заштитни пук имао је шест погинулих, једног несталог и 78 рањених бораца (шест теже и 72 лакше рањена) од 16. до 30. јуна 1995. Стога је потпуковник Савчић отишао у Кијево, испред којег су борци Пука држали линију без обзира на претрпљене губитке, како би обишао јединицу и сагледао могућност да јединица оде на одмор.

Крај офанзиве и одлазак на заслужени одмор

Генерал-мајор Драгомир Милошевић, командант Сарајевско--романијског корпуса ВРС, издао је 1. јула 1995. наређење о стварању услова за одмор људства 65. заштитног моторизованог пука. Он је рекао да се „после вишедневних борби и успешног супротстављања непријатељу, претрпљених губитака, а изнад свега, због замора код младих бораца 65. змтп указала потреба за организованим одмором којег у потпуности заслужују храбри борци овог пука.” На основу тога, он је наредио сљедеће: да би се борци из 65. заштитног моторизованог пука одморили у очекујућем рејону, њихове положаје у рејону Очађела запосјешће и држаће шест дана 36 бораца из састава Прачанског батаљона „најспособнијих за вођење борбе у одбрани”, 36 бораца из састава 1. романијске пјешадијске бригаде „са најспособнијим официром који може командовати и чврсто држати фронт”, 25 бораца из састава 1. сарајевске моторизоване бригаде и 25 бораца из састава 1. илиџанске пјешадијске бригаде. Одјељење из 4. батаљона војне полиције биће пребачено из рејона Иливице у рејон Кијева, гдје ће бити распоређени између Очађела и Бјеловца. Наређено је да наведено људство преузме положаје у рејону Очађела 3. јула и остане на њима до 9. јула 1995, а да команда 65. заштитног моторизованог пука задржи на положају један вод војника. Остатак људства Заштитног пука распоређен је у рејон Касиндола, у школу и дом културе, ради одмора, послије којег је требало опет да преузму положаје које су раније држали.