Непријатељска "Операција Т" (текбир)

Проглашено четворомјесечно примирје је веома погодовало ШВК А РБиХ, да практично у мирнодопским условима изврши концентрацију својих снага и да их максимално спреми за извођење једне велике нападне операције. Послије њезине успјешне реализације да заједно са јединицама ХВО крене у заузимање читаве БиХ. Када је политичко и војно руководство РБиХ процијенило да је А РБиХ спремна за такав подухват донијели су одлуку о покретању операције, под шифрованим називом „ТЕКБИР” или само „Т”. План за извођење ове операције сачинио је ШВК А РБиХ у првој половини мјесеца јуна 1995. године. Овим планом предвиђено је извођење до сада највеће нападне операције коју је А РБиХ извела против ВРС, у досадашњем току грађанског рата. Планом извођења операције предвиђено је ангажовање снага цијелог 1. К, дијелови јединица 2, 3, 4. и 7. К А РБиХ, јединице на директној вези ШВК А РБиХ, и јединице МУП-а РБиХ.

ШВК А РБиХ израдио је детаљну заповијест за извођење борбених дејстава и директно је командовао извођењем ове операције

Циљ извођења операције „ТЕКБИР”, који је пред команде 1, 2, 3, 4. и 7. К А РБиХ поставио ШВК био је да се по сваку цијену разбије и порази СРК ВРС на унутрашњем прстену око Сарајева и изврши спајање снага А РБиХ преко Рајловца и Вогошће у правцу Високог, према Коњицу преко Блажуја и Хаџића, а излазак на ријеку Дрину и спајање са Гораждем, преко Трнова. На овај начин створити компактну територију од Горажда преко Сарајева до Зенице и Тузле до Брчког, ослободити велики мобилизацијски потенцијал из Сарајева и наставити офанзивно дјеловање до потпуног заузимања цјелокупне РБиХ. Процјена ШВК А РБиХ пред ову операцију била је на сарајевском дијелу ратишта сљедећа:

А БиХ: Војници/официри: 46 163, Топова: 43, Минобацача: 406 Тенкова: 19.

ВРС: Војници/официри: 17 500, Топови: 41, Минобацачи: 132, Тенкови: 24.

Однос снага (приближно):

Војници: 2,63 : 1 или 6:1 (А БиХ – ВРС),

Топови: 1 : 1 (А БиХ – ВРС),

Минобацачи: 3 : 1 (А БиХ – ВРС),

Тенкови: 1 : 1,3 (А БиХ – ВРС).

Вјероватно су наведене бројке када су у питању јединице А РБиХ приближно тачне, док се то не односи на снаге ВРС које су биле ангажоване у одбрани Сарајевско-романијске регије. Наиме, поред јединица СРК у његовој зони одговорности су биле ангажоване и неке јединице из других корпуса ВРС и јединице ВРС. Значи, бројно стање људства је било значајно веће, а и број свих врста оруђа за подршку био је већи.

Стање и борбени распоред Сарајевско-романијског корпуса уочи почетка нападне операције Армије Републике Босне и Херцеговине „ТЕКБИР” или „Т”

Од свог оснивања па све до половине 1995. године СРК имао је промјенљиву бројку попуњености, према предвиђеној шеми ратне попуне јединица. Нешто због малог мобилизацијског потенцијала Сарајевско-романијске територије, нешто због досадашњих губитака у борби, нешто због немалог броја неоправдано распоређених војних обавезника у Радну обавезу и дезертера, тек цифру од око 22 000 припадника предвиђених формацијским мјестима СРК је само једанпут достигао, када су у његовом саставу још биле 2. р мтбр и Рогатичка л пбр. Просјечна попуњеност СРК износила је око 16 000 припадника и она се често мијењала. Уочи почетка непријатељске нападне операције „ТЕКБИР” СРК бројао је око 17 500 бораца.

Након успјешно изведених нападних операција „ЛУКАВАЦ 93”, „ПАНЦИР” и „ЗВИЈЕЗДА 94” СРК је значајно проширио своју зону одговорности, па је од тада, због ширине фронта, немогућности боље попуне људством и смјенског начина ангажовања јединица имао становитих проблема у организацији одбране на тим ново- ослобођеним просторима. Ови проблеми наметнули су му ангажовање јединица у линијском борбеном распореду на предњем крају одбране, иза које су биле распоређене јединице борбене подршке, позадински дијелови и снаге за командовање и везу. У тренутку отпочињања операције „ТЕКБИР” распоред јединица СРК са зонама одговорности изгледао је овако:

• 1. смбр била је распоређена у зони одговорности: десно: поток Књегињац–Луке, лијево: ријека Жељезница–Кланац. Била је попуњена са око 2 450 бораца. Подржавао је мад из сопственог састава. Поред ових снага имала је и издвојени пб у рејону: десно Стоивице, лијево село Годиња, по дубини Шестаљево. Батаљон је бројао око 300 бораца.

• 2. слпбр била је распоређена у зони одговроности: десно: ријека Жељезница– Караула, лијево: село Пресјеница–Губаљ. Бројно стање бригаде било је око 1 000 бораца. Подржавао је мад 1. смбр.

• Илиџанска пбр била је распоређена у зони одговорности: десно: Врело Босне – Блажуј, лијево: Аеродромско насеље – село Ахатовићи. Бројно стање бригаде било је 2 350 бораца. Подржавао је мад из сопственог састава.

• Игманска пбр била је распоређена у зони одговорности: десно: Црквица (тт 935)– Бутила, лијево: источне падине Голог брда (Игман) – Врело Босне. Бројно стање бригаде било је око 2 030 бораца. Подржавао је мад из сопственог састава.

• Илијашка с пбр била је распоређена у зони одговорности: десно: Бијамбаре – Козловац, лијево: Црквице (тт 935) – Бутила. Бројно стање бригаде било је око 4 000 бораца. Подржавао је мад из сопственог састава.

• 3. с пбр била је распоређена у зони одговорности: десно: с. Бачићи – село Доброшевићи, лијево: село Хреша – Вучија Лука. Бројно стање бригаде било је око 2 800 бораца. Подржавао је мад из сопственог састава.

• 1. рпбр била је распоређена у зони одговорности: десно: с. Кривајевићи – сјеверне падине планине Висојевица, лијево: Бијамбаре–Средње. Бројно стање бригаде било је око 2 000 бораца. Подржавао је мад из сопственог састава.

• 4. лпбр била је распоређена у зони одговорности: један дио бригаде десно: Лапишница– Хреша, лијево: поток Књегињац–Требевић–Луке, други дио бригаде: десно: југоисточне падине Јахорине–Подграб, лијево: Реновица– Прача. Бројно стање бригаде било је око 1 500 бораца. Подржавала је КАГ.

• Главне снаге за подршку биле су размјештене у рејонима: Црепољско, Гњило брдо, Борија и Подграб, а дио снага упућиван је према потреби на привремене ватрене положаје.

• Командно мјето СРК било је у Лукавици, Позадинско командно мјесто у Палама, једно

Истурено командно мјесто у Трнову, друго у Бутилама и треће у Кривајевићима.

Састав, груписање снага и основна замисао за извођење операције јединица Армије Републике Босне и Херцеговине

Главне снаге А РБиХ у операцији „ТЕКБИР” сачињавале су јединице дијелова 3, 4. и 7. К, са дијелом јединица 1. К које су биле распоређене на вањском прстену око Сарајева, Гардијском бригадом и лаком бригадом „Црни лабудови”, које су придодате снагама ових корпуса. Помоћне снаге сачињавале су преостале јединице 1. К.

Као што је дефинисано у заповијести за напад, своје главне снаге непријатељ је груписао на три нападна правца. Први нападни правац ангажовања главних снага био је: Високо–Илијаш– Семизовац–Вогошћа. Други нападни правац главних снага био је: Високо–Паљево–Рајловац и трећи нападни правац главних снага био је: Игман– Хаџићи–Блажуј.

Помоћне снаге биле су ангажоване на правцима: Проскок–Стоивице–Лучевик– Иловице, Страиште-Јабланица-Крупац, Бакићи - Градина – Чаушево брдо – Врхови, Округлица-Нишани– Врхови и Тарчин–Кошћан–Дрозгометва.

Замисао за извођење операције састојала се у томе да на главном правцу напада једновременим нападом са фронта и обухватним нападима са крила и бокова разбију одбрану јединица СРК на предњем крају, а затим изврше пробој на више праваца и овладају кључним земљишним објектима. Након тога, једновременим дејством снага са фронта и убачених снага продужити напад ради што бржег спајања са снагама из Сарајева, макар на једном правцу и тако деблокирати град Сарајево. За то вријеме на помоћним правцима напада требало је што дуже за себе везивати снаге СРК на унутрашњем прстену око Сарајева.

Правци напада и задаци јединица Армије Републике Босне и Херцеговине

1. Први корпус А РБиХ без 126. лпбр; 134; 135; 136; 109. ббр и 1/104. мтбр главним снагама у додиру а помоћним снагама, са крила и из града Сарајева и са специјалним јединицама МУП-а БиХ „Ласта” и „Босна” напада на правцим:

• Жуч–Градац–Двор,

• Ступско брдо – Неџарићи,

• Страишта–Јабланица–Крупац,

• Округлица–Нишани–Врхови и

• Бакићи – Градина – Чаушево брдо – Врхови.

Задатак: 1. а) Обухватним нападом са крила и бокова што прије разбити одбрану јединица СРК и у садејству са јединицама у додиру, на десном крилу овладати ширим рејоном Страишта и Крупца и ставити под контролу пут: Крупац–Трново. На лијевом крилу овладати рејонима Нишани и Градина, пресијећи пут: Семизовац–Нишићи, ставити га под контролу и обезбиједити се од интервенције из Семизовца и правца: Каљина–Крушево.

б) По отпочињању напада главних снага А РБиХ са фронта отпочети нападе на задатим правцима из Сарајева и уз подршку снага у додиру овладати објектима: Градац, Перивоје и насељем Неџарићи. По стварању услова продужити напад и спојити се са снагама 7. К из правца: Паљево–Рељево у рејонима Добој и Двор.

2. Јединице 4. К прикупити и размјестити у шири рејон Брадине. Из рејона размјештаја заједно са снагама 109. ббр и 1/4. мтбр нападају у зони: десно: Трешњево брдо (тт 1325), лијево: село Буковице – ријека Лепеница – Хан Плоча. Задатак: Уз сопствену артиљеријску подршку у ближем задатку разбити одбрану агресора на објектима: Голо брдо, Оштрик и Баталово брдо, овладати истим а затим продужити напад и у сљедећем задатку, у садејству са дијеловима 7. К и уз евентуално садејство са ХВО, овладати превојем Кобиљача и дијелом пута: Хан Плоча – Мостарско раскршће. Хаџиће довести у окружење, а извлачење становништва омогућити правцем: Хаџићи– Илиџа. На достигнутим линијама дијелом снага привремено прећи у одбрану и обезбиједити се са правца Хаџића и Раковице. Према развоју ситуације бити у готовости за наставак борбених дејстава на правцу: Пландиште–Илиџа–Ступ.

3. Снаге 7. К прикупити и размјестити у шири рејон размјештаја Конџило. Из рејона размјештаја са снагама 136. ббр дијелом снага 135. ббр и Гардијском бригадом нападају у зони: десно: село Брњаци – Хан Плоча – Блажуј, лијево: Вратолом (тт 638) – искључно село Љешево – искључно ријека Босна – село Кривоглавци.

Задатак: Уз властиту артиљеријску подршку, у ближем задатку, пробити одбрану јединица СРК на десном крилу, овладати ширим рејоном села Вела и Црквице (тт 935) а затим помоћним снагама, у садејству са дијелом снага 4. К и евентуалним садејством снага ХВО, продужити напад и овладати превојем Кобиљача. Након тога, главним снагама продужити напад правцем: Црквице - Оштрик (тт 838) - Паљево, дијелом снага прећи у одбрану, а дијелом прећи у бочне нападе на правцима: Оштрик - Мандино брдо, Оштрик-Осој, Оштрик-Влаково-Блажуј, Крстац - Страхоч - село Доброшевићи, Паљево - тт 658 - село Рибарићи, Паљево - Град – Тичија глава и Град - село Кузман.

4. Јединице 3. К прикупити и размјестити у ширем рејону села Планиница. Из рејона размјештаја са лбр „Црни лабудови”, 126. лбр и 134. ббр нападају у зони: десно: село Дабровине – Вратолом (тт 638) – ушће ријеке Ставње у Босну, лијево: Караула – Средње – ријека Љубина – Семизовац.

Задатак: Главним снагама разбити одбрану јединица СРК у рејону Равног Набожића (к 1082) а затим једновременим дејством главних и помоћних снага продужити напад и у цјелини овладати Равним Набожићем и Халугама. На достигнутим линијама привремено организовати одбрану обезбјеђујући се од интервенције из праваца Семизовца и Средњег. Према развоју ситуације, бити у готовости за наставак борбених дејстава и излазак на пут Илијаш–Семизовац стављајући га под контролу. Остварити спој са јединицама 7. К у рејонима село Влашково и насеље Семизовац.

Садејство са јединицама ХВО требало је остварити у њиховим очекиваним дејствима у захвату комуникације Кисељак–Кобиљача–Блажуј. У резерви ШВК А РБиХ била је 210. бригада из 2. К.

Ток извођења борбених дејстава

Нападна операција„ТЕКБИР” почела је 15. јуна изненадним сусретом борца 17. в крбр А РБиХ са једном јединицом СРК-а. Почетни напад јединица А РБиХ започео је на вањском прстену око Сарајева јаким ударима на положаје јединица СРК. Под притиском јаких удара јединица А РБиХ српска одбрана је на неколико мјеста пробијена и остварени су почетни успјеси:

• Јединице 3. К заузеле су већи дио објекта Равни Набожић. 7. муслиманска бр заузела је Гуденовачу, Кланишта и Бијеле воде а ИДO 3. К са јединицом „Црни лабудови” заузео је објекат Липа.

• Јединице 16. Д заузеле су Чемерску планину и пресјекле пут: Семизовац–Олово.

• Борци 16. Д заузели су и објекат Брда, али су се усљед веома јаке ватре јединица СРК морале повући.

• На хаџићком правцу борци 4. К заузели су објекте Гунчар и Вис, али су их борци Игманске пбр истог дана повратили.

• На правцу напада 7. К и придодатих јединица, борци гбр и 17. в кббр А РБиХ успјели су пробити линије одбране јединица СРК у рејонима Кокошка (тт 870) и Црквице, борци 737. млбр на Добрањском брду и борци 705. с ббр у рејону тт 682, али су се због јаке артиљеријске и пјешадијске ватре јединица СРК морали повући са свих тих положаја.

• Јединице 12. и 14. Д првог дана операције нису кренуле у борбена дејства.

Интересантно је рећи да је увече, обраћајући се јавности преко ТВ екрана, Алија Изетбеговић изјавио: „Међународна заједница ништа не чини да спријечи катастрофу у Сарајеву и да ће наредити да муслиманска војска пробије блокаду Сарајева”. Заиста нечувено. Сви су знали да Сарајево никада није био потпуно блокиран град, а поготово не од јула мјесеца 1993. године гдје је операција „ТЕКБИР” брижљиво припремана и да је она управо почела.

Насупрот томе Радован Караџић, предсједник РС, изјавио је да је у стварности ово посљедњи покушај муслиманске војске којим жели промијенити ситуацију на самом бојишту.

Карл Билт, тадашњи представник Европске уније у БиХ био је песимиста и дословно је рекао: „У овом тренутку не постоји политички процес, имамо нову ескалацију рата”.

Другог дана операције, 16. јуна, настављене су борбе на свим правцима:

• На главном правцу напада, у рејону Равног Набожића, јединице 3. К заузеле су Тарачин До и тт 701.

• Јединице 7. К напредовале су према селу Копачи и Кути.

• Јединице 4. К пробиле су линије одбране јединица СРК на игманском Голом брду, али су се на крају дана вратиле на полазне положаје.

• Јединице 14. Д 1. К пробиле су линије одбране СРК на Пречком брду и заузеле значајне просторе према Богатићу и Крупцу: село Пресјеницу, Видовац, Страјишта, Градину, Градац, Јасиковац и Повић. Тиме су створени повољни услови за успјешан наставак борбених дејстава јединица А РБиХ на наведеном правцу.

• Јединице 16. Д су на црноријечком бојишту заузеле објекте: Јасен, Козловац и Ачкеров гроб.

• Јединице 12. Д и МУП-а у Сарајеву такође су успјеле пробити линије одбране јединица ВРС на Осмицама, на Требевићу и Фалетићима. На Требевићу је иза пробијене линије одбране веома брзо успостављена нова линија одбране, што је дало времена интервентним јединицама да интервенишу и поврате основну линију одбране. Под јаком артиљеријском ватром и притиском интервентних јединица 4. слпбр непријатељске снаге су и у Фалетићима морале истог дана одступити и повући се на полазне положаје.

• Јединице 12 Д 1. К, су из Сарајева према српском насељу Неџарићи, безуспјешно изводиле веома снажне нападе источно и западно од сарајевског аеродрома.

У досадашњем току рата, ово је сигурно био један од најтежих дана за јединице СРК. Након прихваћених удара јединица А РБиХ у прва два дана непријатељске офанзиве јединице СРК су се веома добро консолидовале и пружиле снажан отпор.

„Прецизном артиљеријском ватром и бочним дејствима по уклињеним дијеловима, уз велике губитке, непријатељске јединице су се на више мјеста морале повући на полазне положаје. У првих два дана борбених дејстава јединице А РБиХ нису постигле очекивано изненађење нити су оствариле постављене циљеве, зато што су јединице СРК максимално искористиле свој успостављени ватрени систем, нарочито артиљеријских јединица и одличне маневарске способности снага у резерви. Већ 17. јуна можемо закључити да је операција А РБиХ заустављена на свим правцима, осим трновског правца.” (Група аутора: Смаил Чекић, Вахид Каравелић, Неџад Ајнаџић, Мухамед Смајић и Месуд Шадинлија, 2017. године.)

У наредних неколико дана, јединице А РБиХ на главним правцима напада покушавале су да поново успоставе иницијативу и још жешћим нападима пробију линије одбране јединица СРК ради остварења постављеног циља операције. Међутим, у тим својим покушајима више нису имале никаквог успјеха. Једини успјех остварила је 14. Д која је на трескавичком и трновском правцу 17. и 18. јуна наставила успјешно изводити нападна дејства и заузети велике дијелове слободне територије. У току та два дана заузела је велики број објеката: Кукове, Брда, Јавор, Стојивице, Орлине, Градац, Јагодњак, Смреково брдо и села Горњу и Доњу Пресјеницу, Гај, Шерифићи, Мијановићи и Умчани. У току борби на ширем платоу Умчана 18. јуна јединице 14. Д потиснуле су дијелове 65. з мтп и јединицу ВРС „Вукови са Дрине” који су се повукли у рејон Кијева. Ни друге јединице СРК на лијевом крилу одбране нису имале више успјеха и повукле су се на линију село Годиња – село Миље – Шестаљево – село Пендичићи. Од Пендичића, преко читавог објекта Лучевик до Богатића, створен је велики небрањени простор, који су јединице 14. Д могле искористити за пресијецање пута Кијево–Трново. Међутим, ова дивизија није више имала слободних и свјежих снага да експлоатише досадашњи успјех.

„Командант Генералштаба А БиХ генерал Расим Делић је 19. јуна у Какњу одржао састанак са командантима корпуса и других јединица које су учествовале у операцији. Након анализе, генерал Делић је најприје наредио да се снаге прегрупишу на правце на којима су нападале јединице 3. К и 14. Д 1. К, ради експлоатације почетних успјеха. Међутим, одустао је од тога након што га је командант 4. К генерал Рамиз Дрековић и командант 7. К генерал Мехмед Алагић увјерили да ће њихове јединице у наставку операције испунити постављене задатке, што се показало погрешним. Наредна два дана јединице 1. К као и друге које су учествовале у операцији ‚ТЕКБИР‘, вршиле су инжињеријско уређивање на достигнутим линијама, као и припреме за наредна офанзивна дејства. У ШВК А РБиХ је 20. јуна оцијењено да се операција ‚ТЕКБИР‘ одвија по плану.” (Група аутора: Смаил Чекић, Вахид Каравелић, Неџад Ајнаџић, Мухамед Смајић и Месуд Шадинлија, 2017. године.)

Напади јединица A РБиХ поново су покренути у раним јутарњим часовима 21. јуна. Поново су само јединице 14. Д 1. К на трновском бојишту оствариле одређене резултате. Заузеле су Оборницу, Градину (тт 939), Јаића камен, Лисичију главу, Растовац, Палац и Бређак, и изашле на путну комуникацију: Кијево–Трново. Истог момента, када је Команда СРК на ИКМ у Трнову сазнала да је Лучевик напуштен од стране јединице која је била упућена на испомоћ у СРК и да су дијелови непријатељских јединица избили на пут: Кијево–Трново у рејону села Маџара, упутили су јединицу „Бели вукови” да покушају да задрже непријатељске снаге, док се не створе услови за организовање противнапада. Неким сретним стицајем околности, баш у том часу, та јединица се у предаху између свакодневних борби нашла управо у Трнову у готовости да одмах крене на извршење задатка. До сусретне борбе дошло је на путу између села Маџари и села Иловице. „Бели вукови” су се много боље снашли у тој изненадној борби и непријатељу нанијели значајне губитке. Вјероватно мислећи да је то само претходница јединица ВРС непријатељске јединице су окренуле леђа и кренуле у извлачење. „Бели вукови” нису чекали нову прилику него су кренули за њима и тако је та, по броју људи мала јединица али великог срца и прегалаштва, Лучевик поново вратила у српске руке. На ослобођени простор Лучевика доведена је друга јединица која је на јужним падинама поново успоставила линију одбране. Након овог догађаја, нова линија одбране СРК у трновској котлини била је: Страишта– Очађело–Мошићи–Лучевик–Шестаљево–Годиња. Опасност од пресијецања пута Кијево–Трново и пад Трнова у непријатељске руке били су отклоњени.

За то вријеме јединице 7. К такође, су привремено овладале котом 679 али су је због јаке артиљеријске ватре морале напустити и вратити се на полазне положаје. На оловском правцу јединице СРК ојачане дијеловима Специјалне бр. МУП-а преузеле су иницијативу и у борбама 20. и 21. јуна повратиле контролу над важним објектима Јасен и Липа, које је непријатељ заузео у првим данима операције.

Снаге 14. Д 1. К су 22. јуна увезивале достигнуте линије и започеле њихово инжењеријско уређење. Паралелно са тим, извршиле су напад на објекте Чардак и Крагујевац, испод сјеверних падина Трескавице и заузеле их. Два дана касније, у добро организованом нападу, интервентне јединице СРК поново су те објекте повратиле у српски посјед.

Након осам дана извођења операције „ТЕКБИР”, од 15. до 23. јуна 1995. године, јединице А РБиХ имале су око 110 погинулих бораца, 250 их је теже и 460 лакше рањено (Чекић и други, 2017, 313–328).

Узимајући у обзир горе наведено, можемо рећи да су снаге А РБиХ оствариле највеће успјехе на спојевима корпуса, СРК са Дринским корпусом у рејону Нишићке висоравни и на споју СРК са Херцеговачким корпусом у ширем рејону планине Трескавице. Разлог за успјех на тим правцима првенствено је остварен због недостатка снага да се тај простор адекватно брани и дужине линије фронта, па тек онда из разлога надмоћи непријатеља у живој сили. На обадва споја СРК са Дринским и Херцеговачким корпусом ВРС недостајала је по најмање једна компактна пјешадијска бригада, а умјесто такве јединице, на том простору ангажоване су мале јединице из различитих јединица ВРС, јачине од нивоа вода до нивоа чете. Командовање таквим саставима било је веома отежано, а мотив за максимално ангажовање у одбрани територије код великог броја бораца из тих јединица није био на потребном нивоу.

Увидјевши да ни овом нападном операцијом политичко руководство РБиХ не може остварити зацртане циљеве Алија Изетбеговић је наредио ШВК А РБиХ да обустави даљи ток операције „ТЕКБИР”. До тада су јединице СРК са ојачањима повратиле све, у првим данима борбе изгубљене положаје, осим на трновском дијелу бојишта. Међутим, и ту су, након погибије команданта 14. Д Заима Имамовића, јединице СРК преузеле иницијативу и да није било потписивања договора о прекиду ватре, сигурно би наставиле са враћањем у посјед раније изгубљене територије.

У овим тешким и одлучујућим борбама непријатељу су нанијети заиста велики губици у људству. У њиховим званичним изворима наводи се бројка од 404 погинула и 1 386 рањена борца.

У публикацији CIA – Balkan Battlegrounds, губици А РБиХ у овој операцији процијењени су на око 1 000 мртвих и 3 000 рањених бораца А РБиХ.

Извор: Благоје Ковачевић "САРАЈЕВСКО-РОМАНИЈСКA РЕГИЈА У ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСК0М РАТУ 1992–1996."